Да се пастирска мука не заборави

Кањижа – Врућина. На непрегледној слатини три јахача. У тамно плавој одећи, са плаштом и шеширом подсећају на мускетаре. Око њих окупљена маса света. Севају блицеви фотоапарата.

- Овако су некада изгледали чикоши. Они су чували и дресирали коње. Умели су да изводе разне вратоломије. Били су храбри и спретни – сазнајемо од „мускетара“ који су дошли из Мађарске, како би на првим “Данима пастира“ у Кањижи приказали своје умеће.

Манифестацију је осмислила група ентузијаста окупљена око локалне Организације за очување традиције са жељом да се младим генерацијама покаже како се некада живело:

- На овим просторима је било пуно чобана. Они су напорно радили и скромно живели. Сада једва да их има. Примера ради, не тако давно, у овом крају је било 20.000 оваца, а сада свега 6.000, каже нам један од организатора манифестације Ференц Дукаи.

Задатак пастира је да чува коње, овце или свиње једног, односно неколицине људи, најчешће уз помоћ паса пулина. Мештани кажу да је постојала нека врста хијерархије међу њима, па су тако на једном подручју чикоши били „главни“, а на другом, рецимо, чобани. Ко је на врху лествице зависило је од тога, која се врста животиње у том крају претежно узгаја.

“Дани пастира“ привукли су на хиљаде гледалаца и близу 400 учесника из Србије и Мађарске. Док су једни демонстрирали коњичке вештине, дресурно и формацијско јахање, други су се представили старим занатима и традиционалним јелима.

- За доручак смо припремили попару, а за ручак сатараш са кнедлама. То су старинска и сиротињска јела без меса. Попара је заправо стари хлеб прокуван у води са додатком масти, соли и кајмака или сира -објашњава нам Душан Ђорђевић, сувласник салаша „Краљица воћа“ у Горњем Брегу. Његов помоћник, сенћанин Јован Поповић био је задужен за припремање сатараша:

- Прво се попржи паприка, онда се извади из масти и ољушти. У ту масноћу се стави лук, ољуштен парадајз, мало љуте паприке. Дода се паприка и вода, нешто зачина и на крају кнедле. Ово јело су у Војводину двадесетих година прошлог века донели оптанти из Сентандреје, Срби који су након потписивања Тријанонског споразума одлучили да искористе своје право на слободан избор и из Мађарске се врате у своју матичну државу – вели Поповић.

У суседним котлићима крчкају се разни гулаши и паприкаши. Стипан Богдан, по занимању зидар, који на кулинарским фештама учествује већ 7-8 година каже да ниједан специјалитет не успева без доброг друштва, музике и ракије. То потврђује и група која је на ражањ дуг 32 метра нанизала 150 комада пилића! Тврде, да ће ражањ догодине бити још дужи и да ће све то забележити и комисија Гинисове књиге рекорда.

-----------------------------------------------------------

Занимање које нестаје

Манифестацију је осмислила група ентузијаста окупљена око локалне Организације за очување традиције са жељом да се младим генерацијама покаже како се некада живело:

- На овим просторима је било пуно чобана. Они су напорно радили и скромно живели. Сада једва да их има. Примера ради, не тако давно, у овом крају је било 20.000 оваца, а сада свега 6.000, каже нам један од организатора манифестације Ференц Дукаи.

Силвија Милетин