У далеком Окланду сањају Аташевац

Аташевац – Није Стеван Трнинић морао пуно да убеђује пријатеље да ће кошевине и народни обичаји, који су некад организовани током петровданских и илинданских врелина, вратити сељане у Аташевац, подно планине Клековаче, десетак километара удаљен од Дрвара.

– Нисмо могли изабрати други, бољи начин да се одужимо нашим прецима, осим да наоштримо косе варцарке те да, као некад, уз песму и народне обичаје, закосимо прве повратничке откосе на ливадама и пропланцима родног Аташевца – прича Стеван Трнинић.

А са тим откосима, за само три године откако се организују такмичења крајишких косаца, почеле су у Аташевцу да ничу куће брвнаре, али и зиданице. Почели су се чистити путеви и стазе којима је некада младост ходила у опанцима опуташима јурећи за стадима, али и пешачећи до школе у Дрвару.

Живот у аташевачким селима и засеоцима почео се гасити крајем Другог светског рата у коме су многи сељани погинули, а други су колонизирани у Војводину. Рат с почетка деведесетих година прошлог века угасио је у Аташевцу и последње огњиште.

Са откосима крајишких делија и такмичењем које, из године у годину, привлачи све више косаца, на рушевинама куће у којој су му рођени и прадедa, дедa и отац, Душко Трикић саградио je нови објекат. Понад улазних врата истакао број један.

– Нека се зна да је прва подигнута у Аташевцу... Никада нисам одустајао од тога да се вратим. Да подигнем кров над главом који данас није само мој. Под тим кровом биће места и за моје најближе – каже Душко.

После Душка, а све уз косидбе, куће саградише и Стеван, Милутин, Драгомир, Жељко, Доситије, Рајко, Угљеша, Ђуро... Са браћом Драганом, Миланом и Рајком, радове на брвнари овог лета приводи крају и Бранко Матерић. Дошао је чак са Новог Зеланда у Аташевац да би, на пропланку Матерића увале, тамо где је била кућа у којој су рођени он и преци му, подигао брвнару.

– Без обзира на то да ли си се у туђини снашао или не, што год си старији, то се више сећаш младости и родног краја. Најмање десет пута сваког дана у далеком Окланду сетим се свога Аташевца. На стотине фотографија и драгих успомена које сам понео из родног краја краси сваки кутак мога стана на Новом Зеланду. И син ми се загрејао да са породицом дође у Аташевац – прича Бранко Матерић.

Он је рођен у Аташевцу у време немачког десанта на Дрвар током Другог светског рата. О том догађају посебно ће се, касније, причати у његовој породици, пошто је Бранков отац Станко, од Дрвара до четрдесетак километара удаљених Потока, кроз шуме Клековаче и Аташевца, после десанта, провео Јосипа Броза Тита.

Тај Бранков отац Станко, који се за време рата бринуо и о првој партизанској болници у овом крају, ушао је у историју као први партизан – ратни водич друга Тита. За живота је био „на мети” новинара, али и политичара који су желели да чују причу о коњу којег је Титу извела скојевка Мара Боснић, о јелици под којом је Тито мало прилегао, о причама које је водио са маршалом, о Потоцима где се од њега растао и одакле је Тито наставио пут према Гламочу.

Славиша Сабљић

-----------------------------------------------------------

Родбина и пријатељи са свих континената

Никада више народа на аташевачкој косидби није било као ове године. Дошли пријатељи и родбина из Америке, Аустралије, из европских земаља. Сетили се оног што је било у време када им је, како се каже, бог помагао. Уживали су у такмичењу косаца, у откосима који су остајали иза коса и широких плећа косаца.

Ове године двојица су поделила прво место – Мирко Кецман из Петровца и Милорад Сладојевић из Мркоњићграда. Такође Мркоњићанин, Радомир Лакић био је трећи.