Кнежев камен претежак за Словенију

Од нашег сталног дописника
Љубљана - Министарка спољних послова Аустрије Урсула Пласник добила је гаранције како од словеначког премијера Јанеза Јанше тако и од његовог министра спољних послова Димитрија Рупела да Кнежев камен као графички симбол кабинета словеначког председника владе - отпада, извештава аустријска новинска агенција АПА. Вест је потврдио и Јаншин кабинет, а словеначки медији огорчено подсећају да Рупел са Пласниковом негује присне односе крунисане "романтичном шетњом по Пирану и брањем трешања у Горишким брдима".

Врх словеначке политике поклекао је пошто је поменута могућност да Пласникова откаже учешће на прослави поводом пада шенгенске границе између Аустрије и Словеније на платоу код Караванки - што је захтевао поглавар аустријске Корушке Јерг Хајдер. "Словеначка политика се предала за свега 72 сата", опомиње информативна емисија "Свет" телевизије Канал А из Љубљане. "Зар се не усуђујемо да кажемо (Аустријанцима) да је то камен на коме су бирани карантански кнежеви у првој држави Словена у овом региону и да то с Немцима, који су сада тамо, нема никакве везе ма колико их то каприцирало; сетите се колико пута смо им попустили око Кнежевог камена - још када смо тражили име за нову словеначку валуту (1991) навијали смо за ′карант′ а не за толар", наглашава водитељ поменуте ТВ куће.

Да подсетимо, Кнежев камен, који се налази у покрајинском парламенту у Клагенфурту, остатак је стуба исклесаног у камену у доба Римљана, на коме су у 7. веку устоличени кнежеви Карантаније на језику Словена. Проблем је што тај споменик - симбол старословенске државе на коју актуелна Словенија жели да наслони своје историјске корене иако је Карантанија нестала пре хиљаду година - и Аустрија сматра својом баштином, позивајући се на немачке документе. Јабука раздора између Љубљане и Беча јесте недавна одлука Јаншине владе да нови логотип кабинета словеначког премијера графички представи у виду - Кнежевог камена.

Словеначки медији са резигнацијом бележе новост да је домаћа влада посустала пред захтевима локалног лидера из аустријске Корушке који је заједно са Андреасом Мелцером, послаником у Европском парламенту, захтевао оштру реакцију Пласникове према властима у Љубљани; затим Јаншин кабинет муњевито потврђује Бечу да одустаје од употребе спорног Кнежевог камена као заштитног знака словеначког премијера. "Десило се нешто што нико није очекивао. Наизглед, то је мала предаја, али она има огроман значај за словеначки идентитет са обе стране границе", пишу колумнисти.

"Тако експресно поклекли пред Аустријанцима, иако су дизајнери решење новог логотипа критиковали као лоше, само доказује изреку о Словенцима као ′бечким кочијашима′, и то у време када ће после 89 година коначно пасти граница која је делила Словенце, после чега ћемо опет живети у јединственом словеначком културном простору; зато је толико важније да смо свесни свог идентитета и да се не такмичимо са осетљивом немачком већином с друге стране Караванки, али нити да попуштамо пред њиховим прастрахом пред нама", закључује коментатор А Канала, у прилогу под називом "Јанша и Рупел попустили Хајдеру и повукли Кнежев камен".

Док политика у Љубљани покушава да смањи одијум јавности тврдњама да се ради о "олуји у чаши воде", још љућа критика стиже оданде одакле није очекивана - из редова словеначке мањине у Аустрији. Њихов првак Руди Воук оптужује актуелну владу у Љубљани да ништа није учинила за бољитак словеначке мањине у Аустрији која никако да се избори за право на двојезичност, нарочито када је у питању топографија, пошто Хајдер успешно избегава да постави уз саобраћајнице табле које би носиле и словеначке називе варошица и села, поред немачких.

"Мислим да не би било наопако ако би у Корушкој већ једном постали свесни чињенице да ми Словенци живимо на овим просторима 1.400 и кусур година, јер овде неки још увек мисле да смо ми некакви дођоши, мигранти који смо ту стигли тек после Другог светског рата, због чега не разумеју наше захтеве за остварење мањинских права. Штета је што је Словенија наврат-нанос повукла предлог за питање Кнежевог камена", каже Воук, кога Словенци са аустријске стране државне међе сматрају безмало херојем, јер је тај правник смислио оригиналан начин да савезну владу у Бечу упозори на проблем "обесправљене словеначке мањине" тако што је пре неколико година намерно учинио саобраћајни прекршај (прекорачење брзине од 50 километара кроз насеље) и затим сам себе пријавио полицији како би казну употребио за - жалбу.

Жалио се да - пошто на улазу у град није било табле на словеначком - није знао да крши прописе. Воуковим стопама креће велики број корушких Словенаца, који одреда возе пребрзо кроз села, а онда у првој полицијској станици траже да им се изрекне глоба преко које стижу до уставног суда Аустрије. Тај суд је досудио у њихову корист и тако поставио нову правну праксу, којој се Хајдер различитим маневрима одупире, рецимо додавањем минијатурних словеначких назива под постојеће немачке. Упркос томе, корушки десничарски првак истиче да су тамошњи Словенци равноправни са већинским народом, баш онако како им је 28. септембра 1920. обећао локални парламент уочи плебисцита одржаног 10. октобра пре 87 година, када је 59 одсто (већинског словеначког) становништва у тадашњој зони А, захваљујући жестокој антисрпској кампањи, одлучило за останак територије унутар Аустрије, насупрот 41 одсто оних који су желели прикључење Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.