Писар Шиндлерове листе

Сеоба једне старије даме (92 године) из Њујорка у Израел изазвала је посебну медијску пажњу, иако није реч о некој јавној личности. Уз информације о томе ишли су интервјуи, посебно у израелској штампи, које су, потом, преузимали немачки дневници у којима је јунакиња ових новинских текстова, бистре памети и, кажу, необичне свежине у сећањима, признала да, ето, и није баш једноставно у њеним годинама још једном "почињати нови живот".
Крштеница је, међутим, тако хтела - није више, под теретом година, могла сама у америчком мегаполису, па је одлучила да буде ближе сину, који је одавно у Израелу - да минулих дана почне њен "трећи живот".

Граница између оног другог и овог у који сада улази, није, међутим, тако одсечита као што је била, коначна и неопозива, између првог, који је почео рођењем у Бечу, за времена цара Фрање Јосифа и оног потоњег, у који је бачена Другим светским ратом.

Реч је о Мими Рајнхард коју је, закаснело, у медијску и јавну орбиту "лансирала" чињеница да је била "писар" чувене "Шиндлерове листе", Оскара Шиндлера, есесовца и нацистичког фабриканта, који је у окупираној Пољској спасао више стотина Јевреја из концентрационих логора и - сигурне смрти.

Од ове епизоде гласовити режисер Стивен Спилберг је у филму снимљеном 1993. под насловом "Шиндлерова листа" направио хероја у времену зла, о чијим мотивима у спасавању Јевреја постоје различите интерпретације.

Мими Рајнхард, која је на писаћој машини по његовом налогу исписивала дугу листу од преко хиљаду имена робијаша које су власти из логора недалеко од Кракова уступиле немачком фабриканту емајла и потом оружја, своју оцену о Шиндлеру сажима у неколико речи: он, свакако, није био анђео али је можда имао "златно срце" и сасвим сигурно "храброст да ризикује".

Код Шиндлера, и у спас од сигурне смрти у гасној комори, Рајнхардову је довело познавање стенографије. То је било једино што је студенткиња језика научила и знала од "практичне употребе".

Њена јеврејска породица живела је у престоници велике империје, која се, каже, простирала од "Сарајева до Прага и Јадрана до Дњестра", у атмосфери релативне толеранције и приличне сигурности. Случај је хтео да Беч напусти 1936, "из љубави" и пресели се са (првим) мужем у његов родни Краков. У јуну 1939. родио се син Саша, а који месец касније нацисти су умарширали у Краков и од њега направили престоницу окупиране Пољске. Уследила су хапшења и прогони. Муж је погинуо на капији варшавског гета при покушају бекства. Њу је спасла - стенографија. Уместо да оде на принудни рад, обављала је послове у управи логора.

Код Оскара Шиндлера је стигла у октобру 1944. Био је то принудни логор у близини Кракова. Црвена армија се незадрживо приближавала и Немци су били у повлачењу. И Шиндлер је кренуо на запад, тамо где је Вермахт још држао контролу. Његов циљ је био да активира фабрику оружја на тлу данашње Чешке. Били му је за то потребно, поред "његових Јевреја", које је запошљавао у фабрици емајла, још радника. Тако је настала чувена "Шиндлерова листа" у коју је Мими Рајнхард, уз раднике из логора, унела и своје име и имена својих пријатеља.

Било је, каже, оних који нису хтели на ту листу и у нову неизвесност. Та листа заиста није ништа гарантовала. Били су убеђени да ће преко те листе стићи само у нови логор. Али многи су веровали Шиндлеру, само због тога што је поступао добро са својим радницима.

Кад је воз са Шиндлеровим радницима кренуо из логора близу Кракова, уместо да стигне у ново одредиште, скренут је ка - Аушвицу. Биле су то две недеље пакла, присећа се Рајнхардова.

Шиндлер је чинио све да избави "своје раднике". То му је успело тек кад је оштро запретио да ће управу логора тужити у Берлину због "опструкције ратних напора". Неколико месеци касније стигли је слобода и за 1.100 Јевреја којима је Шиндлер спасао главе.

Мими Рајнхард је о тим догађајима тврдо и дуго ћутала. Ништа није испричала ни својој фамилији, сину Саши, који је такође преживео, новом мужу и кћерки коју је добила с њим (у међувремену су обоје умрли). Није, једноставно, "желела да се сећа и поново све то преживљава". Дуго је одбијала да види и Спилбергов филм. За њу је то био "бивши живот".

Отишла је, ипак, у биоскоп и посматрала "Шиндлерову листу", али са - дистанцом. Као да у томе уопште није учествовала. Покушава то и у причи с новинарима. Само повремено ју је одавала понекад суза, која је више говорила о њеним емоцијама него речи које су текле, наизглед смирено и хладно...