Лудачка ишчашеност

Представа "Сабирни центар" редитеља Андраша Урбана (драматургија Оливера Ђорђевић) у први план поставља онај универзалнији, филозофско-антрополошки аспекат Ковачевићевог текста, питања односа између живота и смрти, греха и опроста, заборава и меланхоличних сећања. А бујна, вртоглаво живописна, нушићевска критика српског менталитета, присутна је у другом плану представе, у једном специфичном, промишљеном, минималистичком облику.

На елегантно огољеној сцени (сценограф Иштван Хупко), ослобођеној реалистичке илустративности, која би можда банализовала садржај, глумци играју брутално трагикомичан циркус људске егзистенције. Представу карактерише низ маштовитих сценских решења, нарочито узбудљивих због те њене базичне сведености, која детаљима даје импозантну изражајност. На пример, у свету живих, са плафона непрестано капље вода у неки метални лавор, континуирано и иритирајуће. У контексту сценског минимализма, тако се гради бекетовски утисак о једној општој, безизлазној заробљености у обесхрабрујуће апсурдном животу. Тај тензични, метафизички минимализам представе, који је посебно ефектан у простору Сабирног центра, заиста је аутентичан редитељски поступак, који означава свеж, другачији приступ Ковачевићевој драматургији.

Костим је такође једноставан, прецизан, углавном реалистички (Мирна Илић), у свету живих одговара карактерима ликова, док су у Сабирном центру сви обучени у црна одела, што гради озбиљан, сугестиван утисак о сакралној елеганцији смрти. У општој редукованости сценских знакова, светлосни контрасти, као и прикази падања кише и снега, имају изузетан поетски значај. Музика носи такође важан, емотивни смисао, затим функционише као катализатор драмске тензије, а често истиче и коментарише чињеницу ужасности сталних, какофоничних свађа актера (композитор Лајко Феликс).

Глумци углавном успешно наступају у домену функционалног, благо карикатуралног израза. Јован Ристовски игра сасвим разочараног и уморног професора Михајла, Бранко Лукач његовог неумерено себичног сина Ивана, а Имре Елек Микеш изразито карикатурално обликује лик професоровог асистента Петра, јасно показујући његову карактеристичну, трапаву, асоцијалну инфантилност. Кристина Јаковљевић игра неоправдано самоуверену лекарку Јелену, а Зоран Бучевац ствара лик берберина Симеуна, који вуче са собом ону теглу тобоже лековитих пијавица. Играјући га као кљакавог и погрбљеног, глумац акцентује иманентан кукавичлук лика и његову лажну, љигаву понизност. Весна Кљајић-Ристовић тумачи Лепосаву Лепу пекарку изузетно уверљиво, бивајући централни лик у свету живих. Глумица умерено карикатурално представља типичну гротескност Ковачевићевих актера, сподоба које критички отелотворују балкански менталитет, незграпност, примитивизам, хипокризију. У свету Сабирног центра, Љубиша Ристовић енергично обликује покојног Јанка, као безнадежну пијандуру, Срђан Секулић покојног Марка пекара, непоколебљиво љутог на жену...