Ludačka iščašenost

Predstava "Sabirni centar" reditelja Andraša Urbana (dramaturgija Olivera Đorđević) u prvi plan postavlja onaj univerzalniji, filozofsko-antropološki aspekat Kovačevićevog teksta, pitanja odnosa između života i smrti, greha i oprosta, zaborava i melanholičnih sećanja. A bujna, vrtoglavo živopisna, nušićevska kritika srpskog mentaliteta, prisutna je u drugom planu predstave, u jednom specifičnom, promišljenom, minimalističkom obliku.

Na elegantno ogoljenoj sceni (scenograf Ištvan Hupko), oslobođenoj realističke ilustrativnosti, koja bi možda banalizovala sadržaj, glumci igraju brutalno tragikomičan cirkus ljudske egzistencije. Predstavu karakteriše niz maštovitih scenskih rešenja, naročito uzbudljivih zbog te njene bazične svedenosti, koja detaljima daje impozantnu izražajnost. Na primer, u svetu živih, sa plafona neprestano kaplje voda u neki metalni lavor, kontinuirano i iritirajuće. U kontekstu scenskog minimalizma, tako se gradi beketovski utisak o jednoj opštoj, bezizlaznoj zarobljenosti u obeshrabrujuće apsurdnom životu. Taj tenzični, metafizički minimalizam predstave, koji je posebno efektan u prostoru Sabirnog centra, zaista je autentičan rediteljski postupak, koji označava svež, drugačiji pristup Kovačevićevoj dramaturgiji.

Kostim je takođe jednostavan, precizan, uglavnom realistički (Mirna Ilić), u svetu živih odgovara karakterima likova, dok su u Sabirnom centru svi obučeni u crna odela, što gradi ozbiljan, sugestivan utisak o sakralnoj eleganciji smrti. U opštoj redukovanosti scenskih znakova, svetlosni kontrasti, kao i prikazi padanja kiše i snega, imaju izuzetan poetski značaj. Muzika nosi takođe važan, emotivni smisao, zatim funkcioniše kao katalizator dramske tenzije, a često ističe i komentariše činjenicu užasnosti stalnih, kakofoničnih svađa aktera (kompozitor Lajko Feliks).

Glumci uglavnom uspešno nastupaju u domenu funkcionalnog, blago karikaturalnog izraza. Jovan Ristovski igra sasvim razočaranog i umornog profesora Mihajla, Branko Lukač njegovog neumereno sebičnog sina Ivana, a Imre Elek Mikeš izrazito karikaturalno oblikuje lik profesorovog asistenta Petra, jasno pokazujući njegovu karakterističnu, trapavu, asocijalnu infantilnost. Kristina Jakovljević igra neopravdano samouverenu lekarku Jelenu, a Zoran Bučevac stvara lik berberina Simeuna, koji vuče sa sobom onu teglu tobože lekovitih pijavica. Igrajući ga kao kljakavog i pogrbljenog, glumac akcentuje imanentan kukavičluk lika i njegovu lažnu, ljigavu poniznost. Vesna Kljajić-Ristović tumači Leposavu Lepu pekarku izuzetno uverljivo, bivajući centralni lik u svetu živih. Glumica umereno karikaturalno predstavlja tipičnu grotesknost Kovačevićevih aktera, spodoba koje kritički otelotvoruju balkanski mentalitet, nezgrapnost, primitivizam, hipokriziju. U svetu Sabirnog centra, Ljubiša Ristović energično oblikuje pokojnog Janka, kao beznadežnu pijanduru, Srđan Sekulić pokojnog Marka pekara, nepokolebljivo ljutog na ženu...