Чича Милорад први пут видео море

Београдском Каленић пијацом ових дана бруји нека чудна вест. И продавци и купци изговарају исту реченицу: „Деда Милорад отишао на море!”

– Замислите људи, лудог ли човека! У деведесет првој нашао да путује. Сад се досетио да се праћака – чуде се пијачари који се већ деценијама друже са Милорадом Јовановићем, пољопривредником из Миријева.

И не само да је први пут угледао безгранично плаветнило Јадрана, него се први пут, за ову прилику, винуо међу облаке.

– Да не буде, отишао са овог света, а море вид’о није. А море ко море, плаво и далеко. Ма ни ноге смочио нисам. Отишао, видео и доста ми је. Није ми се свидело. И нећу никада више ићи. Море је, сине мој, данас помодарство и тако небитна ствар. Ево сам 91. годину дочекао без слане воде, па ми неће бити ништа и од сада – прича чика Милорад два-три дана по повратку свој доживљај мора. Посебно узбуђење није доживео ни док је летео авионом.

– Док си међу облацима, исто као и да си на улици. Тандркање и бука мотора и све, брате, нека гужва и досада у том авиону – оцењује свој први и засигурно једини лет овај Миријевац.

– Нисам жив хтео да летим натраг из Тивта. Лепо сам сео у аутобус, ко човек и за десетак сати вожње нагледао се свега и свачега. Само сам зверао кроз прозор и упознавао крајолик, брда, ливаде, реке и голети. Дивота како је природа сурова, дивља, а очаравајућа. Тада ми је било најлепше, и то се не заборавља – прича чича у дворишту своје куће у Карађорђевој улици, у дебелој хладовини бујне лозе и шест деценија старе липе, међу цвећем и воћем.

Колеге са пијаце на којој продаје воће од када зна за себе, још док је мали био, питају га шта му би под старе дане, да ли се плашио лета, какав је мирис мора, и чуду се не могу начудити – одакле му младалачког полета у старом напаћеном срцу.

– Чудни су људи, све нешто колају очима кад кажем да море не мирише и да ме није било страх далеког пута. Када ћу, ако не сада. Па никада млађи нећу бити! Ако се моја једногодишња праунука није плашила док је летела авионом, што би мени матором клецале ноге, а оба светска рата сам преживео. А и ко зна да ли ће ме сутра бити – гледа у небо Милорад док кваси грло домаћом крушковачом, пристиглом на дворишни астал право из хладног подрума ракије коју сам справља.

И њу продаје на Каленићу. Док пије пази, јер је ракија изванредан слуга, каже, а лош господар. Памћење га одлично служи. Руке, смежуране и натекле са траговима посла на земљи, и даље су јаке. Изглед његов завара, па сви у чуду зевају када каже да је закорачио на пут стоте.

Али сам живи свој век. У сетним очима чува живот пун бола и суза. Боре су на лицу урезале сваки губитак вољених особа, почев од оца и мајке, браће, жене и двојице синова.

– Живим сам у оволикој кућерини. Овде је некада одрастало неколико генерација. Бавили смо се воћарством и повртарством, орали њиве и још од чукундеде хранили гладна уста продајом на пијаци. Радили смо и на тржници на Цветном тргу, а на Каленић гувну је још мој тата продавао воће. Имали смо више од 12 крава које су давале до 700 литара млека. Лети смо скупљали шљиве по пољу, косили траву па никоме није море падало на памет. Сад сам нејак и сам, помало орем и узгајам крушке, шљиве, трешње и кајсије. Правим ракију и радим на пијаци – прича Милорад док води екипу „Политике” у обилазак куће.

Жалост и старост најбољи су му другари, а фотографије најближих, којих више нема, красе полице дневне собе. На зиду очева слика, бркајлија са шајкачом. На столу његова слика – стоји међу воћем на пијаци са накривљеном „професорским” црним шеширом који носи на глави сваког дана – од кад из кревета устане док не пође на починак, и тако већ 30 година.

– Испратио сам највољеније на онај свет, а ја и даље дишем. Гени су чудо, вучем на деду који је имао двадесет двоје праунучади. Ја имам троје за сада. А што јес’, и срећа ме је служила. Свашта сам преживео, а верујем и да је добро што школе нисам учио. Она се човеку кад тад обије о главу. Завршио сам три разреда и добијем од државе награду од 100 динара, па упишем тако гимназију. Био сам само један дан и побегао. Кад оно, све што су силне школе позавршавали ликвидираше преко ноћи у рату. И мене би да сам био учен – тврди чича Милорад и додаје да је и ратовао тако што је опалио један метак, бацио муницију и побегао главом без обзира.

Памти догађаје Милорад Јовановић, присећа се имена и датума, као да се све јуче десило, док је путовао из Тивта у родно Миријево. Причи никад краја, сатима, а могао би да прича и данима да није посла око крушака које чекају да их обере и већ данас изнесе на Каленић. Забринуће се, ако га од јутра нема, старе муштерије. А никад их изневерио није. И тако – тргује већ осамдесет и неку годину.

Љиљана Перовић