Држава кажњава велике произвођаче хране

Сељак у Србији у просеку има пет хектара земље, три свиње и две краве. На по хектар и по сеје пшеницу и кукуруз, хектар је под шумом а хектар је детелина. Од три свиње има 16 прасади, од којих пет-шест угине а гаји и две краве. Са оваквим „бизнисом” заради за годину дана 1.200 евра бруто, а кад одбије трошкове „пословања” чисто заради 500 евра. С таквом рачуницом сељак није заинтересован за агробизнис и отуда толико запарложене земље у Србији. А „стратегија” развија агробизниса, Министарство пољопривреде управо почива на „малом” сељаку и све под паролом да се „тако ради и у Европској унији”.

Не гледају, међутим, сви с разумевањем на такво опредељење владе и ресорног министра чија је реченица „нећу ја да храним тајкуне” постала „trade mark” државне пољопривредне стратегије, а прочитана је као позив да се Србија врати ситном поседу и малом сељаку.

Један од најжешћих критичара овог концепта је Љубиша Јовановић, директор БД Агро из Добановаца, компаније која пред страним делегацијама служи као огледно имање у приватном власништву.

– То је незналачко и некомпетентно тумачење европских прописа. У државама Уније нема комбината и огромних земљишних поседа, већ је систем конструисан на принципу „на поседу од сто хектара може да се гаји сто крава”. По том концепту развоја пољопривреде, у Србији би сви сељаци јужно од Београда имали по 20 грла стоке и био би то породични бизнис. Ако хоћемо модел Европске уније, онда наш модел приватизације тих фирми није био добар. Морали смо, на пример, да комбинат „Бечеј” приватизујемо тако да га „поцепамо” на по 10 хектара и да хиљаду домаћина купи ту земљу и постану власници. Али, држава је продала две-три хиљаде хектара једном купцу. Како после свега тога држава може да ради „копи пејс” европског искуства у Србији? То је концептуална грешка.

Јовановић као аргумент за тезу о погрешној аграрној стратегији државе укршта искуства и примере своје компаније.

– Дневно производимо 26 тона млека, а наредне године производићемо 75 тона сировог млека дневно. Није реч само о количини, кључ је у одрживом квалитету.Радимо с 35 одсто капацитета и месечни приход од млека ми је 20 милиона динара, а камате које плаћам су 16 милиона месечно. А како ће да оствари зараду просечно газдинство у Србији које дневно не може да испоручи више од 200 литара млека – пита Јовановић.

БД Агро не производи само млеко, та компанија има затворен производни циклус и комплексно се бави агробизнисом на 5.000 хектара и са механизацијом у коју је за три године инвестирано шест милиона евра. – Тек после три године успели смо да консолидујемо посед – каже директор комбината, а на питање шта онда не ваља, одговара: – Овде ништа није у реду.

– Министар пољопривреде је донео одлуку да се велики произвођачи изузму из премија за млеко и да само мали произвођачи могу да их добију. Тиме је министар показао непримерену дозу ароганције у ставу према појединим категоријама учесника у пољопривредној производњи. Циљ владе би, ваљда, морао да буде да се у држави произведе што више млека. Нисам сигуран да је то чак и уставно. Ја сам грађанин ове земље, плаћам све порезе и не видим разлог зашто министар дискриминише велике произвођаче млека.

На питање где државу може да одведе прича о фаворизовању малих произвођача, Јовановић каже:

– Погледајте ефекте. Да ли је та политика дала резултате, да ли је повећана производња млека, колико је нових фарми отворено, колико је животиња увезено, каквог је квалитета млеко. У Србији је на делу популистичка, демагошка замена теза која поништава велике произвођаче, а тобоже фаворизује мале. Немам ништа против да се фаворизују и мали, али ни мали се не охрабрују – објашњава Јовановић. И ту тезу доказује следећим примером. Кад је БД Агро пре три године почео да ради, премија за млеко била је 4,5 динара и добијали су је сви произвођачи. Сада је премија укинута великим произвођачима млека, а малима се свела на један динар.

– Да ли је један динар охрабрење? Ја мислим да није – каже Јовановић.

Он сматра да Србији фали озбиљна едукација, а затим и промотивна кампања о популаризацији производње хране:

– То јесте велика шанса и председник државе морао би да формира национални савет за аграр. Пољопривреда мора „дебело” да се субвенционише да би се охрабрила производња.

БД Агро као произвођач сировог млека одрживог квалитета сада припада групи од један одсто фарми у Европи које производе најквалитетније млеко. У Канади је купљено 2.200 стеоних јуница „холштајн-фризијске” расе као матично стадо. – Ми смо дугорочно направили добар посао, наравно да постоји лични приватни интерес за ово што ми радимо али највећи корисник могла би да буде Србија и српски фармери – каже Јовановић.

Пре неколико дана гост ове компаније био је Пјер Трудо, власник „Трудо интернешенела” из Монтреала и канадски извозник крава, који је предложио да се БД Агро учлани у асоцијацију „холштајн Канада”. Тиме би ова српска компанија стекла право да за свако новорођено теле у Србији има паралелни канадски сертификат, што би јој једног дана омогућило да канадску (односно српску) генетику извози у Европску унију. – Зато је ово велики, значајан и национални пројекат за Србију – каже директор добановачког пољопривредног комбината.

Држава, међутим, БД Агро није препознала на тај начин.

– Нафту плаћамо као и онај ко производи компјутере или белу технику. И ПДВ нам је исти. Укинуте су нам све олакшице. Немамо никакву надокнаду ни за хектар било чега што произведемо, ни за литар млека, немамо надокнаду за генетику коју смо из Канаде донели у Србију... Једино што имамо је надокнада од града Београда од 5.300 динара за јуницу која се први пут отели. Поштујем тржиште и нисам се љутио кад је пала цена млека, то је био циклични пад у региону и знао сам да ће ићи на горе кад се изађе из фазе тржишне депресије. Али, знам такође да је свуда у свету примарна производња заштићена, да се дају субвенције, да је примарна производња изузета од пореза и да има паралелне цене горива. Фонд за развој Србије не финансира примарну производњу, јер то је став владе. Дакле, може да се с четири-пет милиона евра подстицајних пара државе увезе половна опрема за млекару из Европе, али не може да се финансира фарма, производња млека. Није тачно да нема пара. Волео бих да видим колико је држава потрошила новца на разне штрајкаче који се ваљају по пругама, а овамо нема за примарну производњу где нешто може да се ради – каже Љубиша Јовановић.

Миша Бркић

----------------------------------------------------------

Тајкуни

– Шта значи тајкун, нек’ се једном с тиме рашчисти. Ако је то негативна категорија, онда је то посао за тужилаштво и суд. Ја нисам тајкун, није ни Ђура Обрадовић који је номинални власник БД Агро, нити је то канадски адвокат из Ванкувера Бил Рент, кога сам ја убедио да неке своје паре потроши у овој земљи. Сав новац који је дошао у ову фирму, дошао је из швајцарске банке, постоји потврда Пореске управе. Не желим да ме нико изједначава са криминогеним типовима. Могли смо и да се не бавимо производњом млека. Могли смо да растерамо раднике и да седимо на 1.700 хектара власништва, плус 2.200 у закупу, чекамо неко боље време, изнајмимо магацине или полако продајемо земљу. Ми смо кажњени, нама нико не верује – каже Јовановић.