Хет-трик за опроштај

Изгледа да му је све дојадило, па је решио да напусти српски фудбал. Милован Ђорић, некадашњи играч и селектор државног тима, казао је "Политикином" извештачу после седнице четврте Скупштине ФСС да је поднео писмене оставке на све три функције: на место директора Школе за тренере, на чланство у Извршном одбору националног савеза и у Стручном одбору. Потез "првог српског бека" једни су поздравили, други чак сматрају да га је требало отерати, а има и оних којима није јасно зашто је морао да оде. "Бата Ђора", како га неки од милоште зову, као мачка има девет живота. Увек се дочека на ноге. Да није тако не би ни трајао више од четири деценије.

Ужива углед инструктора Уефе, али је омражен и оспораван. Темпераментан, строг до суровости и преке нарави замерио се многима, нарочито као селектор у младој, а нешто доцније и у "А" репрезентацији. Упамћени су његови жестоки сукоби са Сашом Илићем, Владимиром Ивићем, Предрагом Мијатовићем, Драганом Стојковићем, Савом Милошевићем, Владимиром Југовићем...

Тврдио је да ће национални тим с њим на челу играти нападачки као никада до тада, али је шокирао јавност када је против Русије у Београду одлучујућих пола сата при резултату 0:0 "напао" ривала без центарфора и изгубио (1:0). Као селектор остварио је најслабији учинак од распада СФРЈ (два ремија и пораз). Истина, изабран је јер нико није хтео да се лати тог посла. Своју смену је објаснио фудбалско-политичким разлозима. И тада су га "бранили" да није крив јер нема знања. Упркос свему опстао је чак и напредовао у фудбалској хијерархији ФСС.

Као директор Школе за тренере ФСС по програму Уефе поделио је 758 диплома, од којих 43 за "ПРО" лиценцу. Узбуркао је јавност оставши доследан да Драган Стојковић Пикси мора у клупи да заслужи највишу тренерску диплому. Био је један од највећих критичара донедавног селектора Хавијера Клементеа и међу првима за његову смену.

Рођен је 6. августа 1943. године у селу Биоска на Златибору. Имао је тешко детињство као члан породице која је била на пораженој страни у Другом светском рату. Фудбал је почео да игра у ужичком Јединству, али је брзо прешао у познатију Слободу. У периоду од 1967. до 1973. године је носио дрес Црвене звезде за коју је одиграо 315 утакмица (134 првенствених) и постигао 15 голова. Освојио је четири титуле државног првака (1968, 1969, 1970. и 1973) и два трофеја победника домаћег купа (1968. и 1970). Играчку каријеру је завршио у шпанском Овиједу 1975. године (32 првенствене утакмице). Само једанпут је обукао дрес државног тима, 3. септембра 1969. у пријатељском мечу против Румуније у Београду (1:1). Посветио се тренерском позиву и почео са млађим категоријама Црвене звезде. Радио је и у: Сутјесци, Приштини, Напретку, Јастрепцу, чачанском Борцу, Ел Салвадору, Кини... Био је селектор младе репрезентације Југославије (1998–1999), а од 26. фебруара до 7. маја 2001. је водио "А" репрезентацију. Као технички директор националних селекција остао је да ради у ондашњем ФССЦГ до 1. септембра 2004. Повукао се после новог сукоба са тадашњим председником Драганом Стојковићем и прешао у ФСС.

У једном интервјуу је изјавио: "Мој пут је био тежак, али сам поносан на њега. Колико сам људи разних националности срео: политичара, мафије, много чудног света. И остао сам нормалан, да слободно могу да кажем: ја сам Милован Ђорић".