Нема будућности без правде и мира

Најрадоснији хришћански празник Божић, празник рођења Исуса Христа, због познатих разлика између јулијанског и грегоријанског календара, већина хришћанских цркава слави 25. децембра. Чине то и наши суграђани, припадници Римокатоличке цркве, док верници Српске православне цркве славе Божић 7. јануара.
И ова разлика је предмет унутархришћанског дијалога за који се чини да добија на убрзању и новом квалитету што ће, могуће, довести до далекосежних последица.
Разговарамо о томе с монсињором др Андријом Копиловићем, професором и проректором хрватског одјела Теолошко-катехетског института Суботичке бискупије, научно-теолошке установе која образује катехете и катехистице, али и друге црквене службенике.

Монсињор др Андрија Копиловић председава Католичким институтом за културу, повијест и духовност ,,Иван Антуновић’’ у Суботици, члан је Комисије за увођење и праћење верске наставе у државним школама Републике Србије као и Националног просветног савета. Учесник је низа расправа о међурелигијском и унутархришћанском дијалогу.

Празновање Божића ове године карактеришу и снажне поруке о теолошком дијалогу Православне и Римокатоличке цркве и о стварању претпоставки за поновно успостављање јединства хришћанских цркава. У чему је значај тог дијалога?

Дијалог је трајна категорија која је жива међу кршћанима. То није тек обична комуникација, него је врло често теолошка. Када кажемо теолошка, размишљамо о дијалогу у којем се сусрећу овај пута православне и Римокатоличка црква и размишљају о ономе што их повезује – чега је далеко више – и о ономе што их још дијели до пуног заједништва. Дијалог је категорија која нема алтернативе, јер ако нема дијалога, тешко је говорити о кршћанској љубави која је заједничка баштина, од Криста предана кршћанима: "по томе ће знати да сте моји ученици, ако будете имали љубави међу собом…" Дакле, дијалог је у служби понајприје љубави, а онда љубави у истини и онда јединство у љубави и истини. Јединство свакако не значи униформност, него јединство вјере у различитости традиција. Већ и сада цркве Истока и Запада исповиједамо исто Ницејско-цариградско вјеровање које нас једнако обвезује и као чин вјере и као чин навјештаја у вјери. Толико је тога што је стварност, а о којој се ријетко размишља, јер нам свакодневица помјери погледе с битнога на споредно.

У Равени је од 8. до 14. октобра заседала Мешовита комисија за теолошки дијалог Римокатоличке и Православне цркве. Шта се догодило на том скупу?

Већ низ година постоји заједничка Мјешовита комисија за теолошки дијалог Римокатоличке и Православне цркве. Могли бисмо назвати то већ сада редовитим тијелом у служби дијалога. Подсјетио бих на Конференцију која је одржана скоро у истом саставу годину дана раније (у септембру 2006) у Београду, а која је била својеврсна прекретница на том путу. Наиме, након дуге паузе и сусрета у Балтимору, доласком папе Бенедикта XVI на чело Римокатоличке цркве, рад Комисије је интензивиран. Београдска конференција је врло значајна јер су обје стране нашле језик "терминологије" за еклезиолошка питања која су сада тема сусрета.

Равена је наставак тог разговора у Београду?

Точно тако. У Равени је скуп радио врло плодоносно и с пуно узајамног уважавања, па је и теолошки дијалог пошао интензивнијим корацима напријед. Декларација дана као приопћење за јавност само је оквир свега онога што се је разговарало у раду Комисије. Оно што нам је свима познато јест договор и тема и начина даљњега рада. Полако се улази у фазу теолошких разговора који додирују најосјетљивија еклезиолошка питања. Питања односа свеопће (универзалне) и мјесне цркве, као и сва питања с тиме уско повезана. Иде се, дакле, у дијалогу од дефиниције цркве како их гледају обје стране до начина вршења службе у цркви.

Кардинал Каспер, председник Папског савета за унапређење јединства хришћана, ових дана је поменуо и ,,равенски дух’’. Шта би то требало да значи?

Из онога што сам споменуо као начело дијалога, тј. да се тражи пут истине у љубави и гледа оно што нас повезује да би се снагом тог духа заједничке баштине и љубави нашао и пут према пунини заједништва, свакако је велика радост свим кршћанима да су се судионици Конференције осјећали као браћа, одговорни пастири, стручни у теологији, а пуни љубави према својој цркви и суговорницима, што је онда уз поштовање рађало и плодове љубави и пријатељевања у данима Конференције. Нисте питали, али бих био слободан додати једна свој доживљај са екуменског Скупа у Сибију од 4. до 9. септембра 2007. гдје је управо био доминантан тај "дух" јер смо се осјећали без икакве подозривости браћом којима је предана иста Кристова баштина и који смо врло одговорни једни за друге да та баштина буде предана новим нараштајима, не само навјештајем него и аутентичним живљењем кршћанства. Засигурно је у Равени тај дух љубави и бриге једних за друге био још изразитији. То је тај дух који је можда само прије неколико година био незамислив, а недостатак тога духа нас је стољећима удаљавао једне од других.

И у Великој Плани је од 31. октобра до 4. новембра одржан православно-римокатолички састанак групе ,,Св. Иринеј’’. Да ли сте и сами учествовали у тим разговорима и у чему видите њихову вредност?

Овдје бих малко застао. Мислим да се око Велике Плане у јавности дигла "непотребна прашина"...

Зашто?

Ако су теолози у Равени не само разговарали него и пријатељевали у духу служења истини, какво чудо онда ако су се као неформална група састали у Великој Плани да код једнога од теолога са Мјешовите комисије наставе неформални дијалог, али са жељом да се још више приближе, измијене своје ставове, размишљања и премишљања, те тако олакшају рад оној групи која је у Равени изабрана да за сљедећу конференцију припреми све радне материјале. Такав први неформални састанак одржан је у Великој Плани, а бит ће их и другдје да би сљедећа пленарна конференција могла још ефикасније радити. Да се на пленуму не морају објашњавати појмови него износити ставови гдје су већ појмови јасни. Теологија има своју нутарњу динамику којом се води дијалог. Велика Плана је један значајни корак што је свакако за похвалити, јер се не ради ни о чем другом него само о помоћи на путу дијалога.

У Суботици се већ деценијама одржавају заједничка богослужења представника хришћанских цркава, делује Јеврејска заједница, започета је и градња џамије за исламске вернике. Како оцењујете међурелигијске односе у том граду?

Суботица је одувијек вишенационална и вишеконфесионална средина. Међу кршћанским црквама одраније већ постоји интензивна сурадња. То није само суживот и толеранција, него дословно сурадња. Молитвена осмина за јединство од 18. до 25. јануара сваке године је посјет свим кршћанским црквама и заједничка молитва. То је уз молитву и порука. На крају молитвене осмине је и међуцрквени сусрет поглавара помјесних цркава. И то је знак. Што се тиче међурелигијског дијалога с Јеврејском заједницом он је већ трајно присутан, а са Исламском заједницом у новије вријеме. Што се тиче џамије, наше начело је да не можемо бити против онога овдје што тражимо за нас на другом мјесту. Воде нас, дакле, начела супсидијарности. Мислим да је и то импулс и знак.

У разним приликама сте помињали блиску сарадњу са епископом бачким, владиком Иринејом Буловићем. Можете ли о томе да кажете нешто више? 

Вјерник сам, свећеник. Никада се не желим одрећи аксиома "Ubi episcopos ibi Ecclesia" (Гдје је бискуп, тамо је и црква). У владици Иринеју видим и поштујем понајприје пастира Цркве. Он је један од јаких теолога у Српској православној цркви. Управо тај разлог пастира и теолога вјерујем да нас је приближио и показао толико пута плодове блиске сурадње за опће добро и оно што је заједничко за обје цркве. Он је велики пастир, учен теолог, марљив радник, па ми је увијек радост с њим сурађивати на пројектима који нас повезују, а у исто вријеме постају и знаком љубави коју кршћани међусобно остварују. Спреман сам и почашћен с њим сурађивати јер је та сурадња чин вјере и љубави, а не тек послања и позвања.

После трагичних догађаја на Косову и Метохији у марту 2004. потенцирали сте да је ,,мржња мрак’’. Како данас процењујете тамошњу ситуацију и оно што се догађа око Космета? 

Начело које треба равнати свим, па и међународним токовима, увијек је истина, правда, љубав и мир. Свакако да је "мржња мрак". Гдје се на разини друштва начела правде и мира не поштују, не може бити ни благослова, па ни будућности. Стога увијек остајем ожалошћен кад год се вријеђају та начела правде и мира и мислим да пута до правих рјешења нема без уважавања тих начела.

-----------------------------------------------------------

Патријарх Павле сведок Божје присутности

Патријарх српски господин Павле, с којим сте се и сами сусретали, сада је на лечењу. Како видите његову улогу у интеррелигијском дијалогу и у проношењу универзалних хришћанских и људских вредности?

Његова светост је велики дар Неба Српској православној цркви. Бог га је довео на Столицу патријарха Српске православне цркве у нимало лагана времена. Његова једноставност, дубина, аскеза и искрена оданост и љубав према Цркви постала су знак. Више је примјером зрачио него ријечима заносио. Ношен љубављу која је нехињена више је учинио на путу дијалога него можда они који су богатији рјечником, а "слабији срцем". Аутентичан кршћански живот и свједочење је најбољи допринос универзалним и кршћанским вреднотама. Једног дана ће повијест изрећи свој суд колико је овај једноставан човјек био свједок Божје присутности међу нама. Захвалан сам Богу што сам га више пута сусретао и особно познајем. Такав дојам имају не само они који га често сусрећу, него и они који су га само једном сусрели.