КОМАНДАНТ СРЂАН

Пре неки дан читам да Индустрија каблова Јагодина (то се некад звало Фабрика каблова Светозарево) по четврти јубиларни пут није приватизована – на тендер се опет није јавио нити један купац. А услови су били врло интересантни – како се наводи „понуђена је непокретна имовина тог предузећа са пратећом опремом, по минималној цени од 28,9 милиона евра. Нови власник имао би обавезу да задржи производњу изоловане жице и каблова 10 година, и у наредне три године у модернизацију производње уложи најмање 10,2 милиона евра, у заштиту животне средине 1,3 милион евра”.

И шта сада? Синдикати најављују чекање на нову приватизацију „док се не побољша стање на светском тржишту”. У овој приватизацији од купца се није тражило да преузме дугове предузећа (то су већ преузели порески обвезници) већ само да преузме запослене (њих нешто преко 2.800). Е сад, док чекамо пету приватизацију, поставља се питање одакле ће да се финансирају плате будући да је дотична Индустрија прошле године забележила губитак од једне милијарде динара, скоро 30 одсто величине укупног прихода који су реализовали. Одговор знате!

Шта ће бити даље? Ово предузеће, које би у свим нормалним тржишним привредама одавно отишло у стечај, односно ликвидацију, вероватно ће још коју годину живети (вегетирати). Зашто је то тако? Зато што они који доносе одлуке (еуфемизам за политичаре на власти) сматрају да би се стечај таквог предузећа, односно његово право реструктурисање и приватизација, пре свега услед губитка радних места, на њихову популарност лоше одразио. Популарност је нешто што брине све политичаре. А ове наше, нарочито оне на власти, брине јако много и јако често, готово свакодневно. Зли језици кажу, а ја им верујем, да се готово на недељном нивоу за потребе наше (још увек) највеће странке и њених коалиционих партнера врше истраживања јавног мњења: да ли је Тадић популарнији од Томе, а Шутановац од Вучића, какав је политички „рејтинг” Кркобабића, а какав Палмин, шта је то што наше гласаче брине, шта их то плаши? Свему томе, кажу опет ти зли језици, додају се нова питања, она о конкретним државним политикама, односно реформским потезима.

Нешто ми се чини, на основу различитих извора, да домаће јавно мњење није баш благонаклоно према тржишној привреди, приватизацији, марљивом раду, капитализму, богаташима и сличним евроатлантским феноменима. Оно, сви су за веће плате, али уколико то може уз мање рада и сигурније радно место. Па онда није баш шокантна новина да такво јавно мњење има негативан став према приватизацији и реструктурисању предузећа, поготово кад то доводи до умањења запослености. А власт пажљиво слуша гласове свог бирачког тела – чини се да ништа друго ни не слуша. И када се у анкети јавног мњења постави питање да ли треба приватизовати неко јавно предузећа, и већина испитаника каже „не”, онда то постаје државна политика – државна политика „неприватизације”. Будући да та истраживања углавном ради најкомпетентнији од свих – Срђан Богосављевић, са својом екипом – државна политика се своди на „како Срђан каже!”.

Добро, добро, неко ће да каже, па то им је и посао – у демократији политичари морају да воде рачуна да ли ће бити поновно изабрани. Није то спорно, али је кључно питање како се то чини. Да ли тако што се политика води на основу снажне визије будуће Србије, као земље тржишне привреде, јасно постављених стратешких праваца реформе, дугорочног, фазног плана спровођења те реформе и јасне политичке одлучности да се планирано реализује? Или можда постоји неки други начин? Постоји, постоји, он се управо сада примењује у Србији – од данас до сутра мери се популарност и њој се, такође, од данас до сутра, прилагођава сваки политички потез. Главни стратег је „командант Срђан”! Сматрам да то није узорна влада, односно узорна демократија, то је, једноставно речено, додворавање бирачком телу. У узорним демократијама снажни лидери чврстих визија изјављивали су да за државне политике које су спроводили „нема алтернативе”. Па су добијали изборе, зато што су се те политике показале успешнима.

Када сам читао Хајеков опис политичара који су „попут пампура на узбурканом океану јавног мњења, који их баца у свим правцима”, питао сам се да ли се то односи на све њих. Или, можда, ипак постоји нека мањина оних који пркосе таквом океану? Све ми се више чини да ту мањину не треба тражити у Србији.

председник ЦЛДС-а, професорПравног факултета Универзитета у Београду