Где су вуци, виле и хајдуци

У часу кад је након хаварисаног аутомобила једног београдског адвоката у дубровачком залеђу већ постало сасвим јасно да српски туристи неће спасити овогодишњу летњу сезону, у месецу традиционално резервисаном за лакше програмске садржаје, хрватска телевизија почастила је своје гледаоце снимком великог максимирског концерта Марка Перковића Томпсона. Била је то прилика да и ми, повремени кабловски конзументи хрватске телевизије, видимо и чујемо тог „страшног”, понегде непожељног, веома популарног закаснелог чувара домовинске ватре.

Марко Перковић очигледно није из оних Перковића кроз које је пролазио носталгични воз Арсена Дедића, остављајући иза себе младост, Шибеник, Книн и „девојку из краја“. Он, међутим, јесте из неког забаченог динарског села, његове су песме пуне топонима, симбола и географије. Његове песме, нека врста синтезе једноставног рока и предвидивог фолка, попуњавају у Хрватској велику празнину коју су оставили већ помало истрошени аутори лаких медитеранских нота по којима је та земља деценијама била позната. Тај не тако покретљиви човек, са изгледом провинцијског рокера и порукама сентименталног ратника има нешто непатворено, изворно балканско у себи. Начин певања, текстови, у којима се непрестано јадикује над сопственом судбином, бенд у коме, као и у пратећим бендовима српских новокомпонованих извођача, свирају неки бивши рокери, пратећи вокали осмишљени по узору на Бреговића или, још горе, Сању Илића, чине да Марко Перковић у Хрватској представља помало старомодну замену за оно што се у Србији зове „урбани фолк”.

Тај утисак, који човек стекне одмах на почетку његовог наступа, само се појачава након пажљивог увида у његове песме и текстове који, барем у овој максимирској верзији, нису ни изблиза тако страшни каквим његови критичари желе да их представе. Поруке тих песама нису упућене само стварним или измишљеним „хрватским непријатељима”, оне показују сву подељеност хрватског друштва у коме се, насупрот Томпсоновој десничарској публици, налазе млади левичари који, наравно, слушају рокенрол.

Као што му је музика нека врста комбинације тешког рока и фолклорних мотива са разних простора, тако се ни за поједине архетипске симболе и топониме у Томпсоновим песмама не би могло рећи да су једино и само хрватски. Наслов песме „Гдје су вуци, виле и хајдуци”, као што ће и сам читалац закључити, више подсећа на општа места из српске епске поезије него на било какву хрватску особитост, а рефрен песме „Дида и ја” („Хеј да ми је погледати доље, са Свилаје у Петрово поље”), својим десетерачким, скоро епским тоналитетом, говори више о неком нашем заједничком духу и менталитету него о ауторовом односу према сопственом пореклу.

У извођачком погледу Марко Перковић Томпсон показује одличне певачке квалитете, на којима би могле да му позавиде и многе овдашње певачке величине. Да Хрватска има много бољих певача Томпсон не би био толика звезда. Овај концерт, тријумф севдаха и дионизијске разузданости на највећем загребачком стадиону представља, нажалост, неку врсту пораза онога што се сматра аутентичном хрватском културом, а његов успех истовремено представља духовни пораз транзиције и респектабилни тријумф деснице у самом предворју Европске уније, озбиљнији од Томпсонових текстова, у којима добронамеран човек не треба да тражи длаку у јајету. Проблем је у томе што је концерт са толико националистичког набоја данас незамислив у било којој савременој европској земљи, а хрватска телевизија, која се с разлогом поноси својим квалитетом и гледаношћу, оваквим „програмским подухватима” губи нешто од свог кредибилитета и популарности, у оном делу гледалишта који верује да су ратови на Балкану завршени пре петнаест година.

књижевник