Страст за влашћу

Спортске организације одувек су биле под паском државе. Власт је водила рачуна да и у тој области ствар држи под контролом. Због тога су спортске организације и клубови били организовани на делегатском принципу, а челне функције биле су резервисане углавном за високе функционере, посебно када се радило о атрактивним спортовима и клубовима, попут Црвене звезде и Партизана. Такав начин обезбеђивао је, с једне стране, утицај власти и тзв. друштвену контролу и, с друге, подизао je политички и сваки други рејтинг челних људи који су били у жижи јавности. А и клубовима није било лоше, јер су политичари својим утицајем обезбеђивали и немала материјална средства, кроз такозване црне фондове.

Али, ни у то време није све било идилично. Догађале су се афере и тада, било је и двовлашћа у неким савезима. Утицајни појединци нису презали да поведу отворену борбу, догађало се да дође до расцепа, па су у истом тренутку функционисала два савеза у једном спорту. Било је тога у каратеу, боксу, стоном-тенису, ритмичкој гимнастици...

Многи се сећају и афера са куповином фудбалера, крађом и прекрађом у које су били умешани функционери Звезде и Партизана, а раније и других клубова, Хајдука из Сплита, Радничког из Ниша, Вардара, Динама из Загреба...

Данас, ствари су нешто другачије, али нажалост, не и боље. Друштвена контрола као да је устукнула пред налетом тајкуна, људи са новцем али и са несумњивим утицајем базираним често на голој сили и насиљу. Парама стеченим у магли транзиције и пре тога у "оловним" Милошевићевим временима нису презали ни од чега да се промовишу у јавности као корисни друштвени посленици који, ето, помажу спорт. Можда је најкарактеристичнији пример био Жељко Ражнатовић Аркан, власник ФК Обилић, са којим је освојио и титулу првака државе, уз свесрдну "помоћ" преплашених судија и функционера у тадашњем Фудбалском савезу Југославије, човек коме је било резервисано почасно место на тренерској клупи Црвене звезде.

Страст за влашћу није се ни до данас утишала. Штавише, кроз старе форме организовања борци за власт налазе нове начине да се домогну челних функција, које омогућавају утицај и још много тога, а пре свега неконтролисано располагање новцем и осталим "ресурсима", попут трансфера играча и стицања власништва над спортским објектима. Начин је постао једноставнији, али средства се и даље не бирају. Створене су интересне групе, за јавност анонимне, али веште у прању новца и другим "корисним" махинацијама.

Најсвежији примери борбе за власт су догађаји у Атлетском савезу где месецима траје избор првог човека организације. Ни боксери нису изузетак. И ту је својеврсно двовлашће, постоје практично два руководства, столица се тресе и првом човеку Тениске организације Слободану Живојиновићу. Посла има и за Министарство омладине и спорта које је све чешће у позицији да арбитрира.

Највећи парадокс је да су нам, част изузецима, резултати све слабији. Ипак, борба за власт не јењава, поприма чак и веће размере, све је огорченија, води се пред очима јавности, а без икаквих скрупула и моралних норми гротескно потврђујући да је и спорт "саставни део живота".
Владимир Дедић

--------------------------------------------------------------------------

Кадровска вртешка

Бициклистички савез Србије добар је пример лоших односа. Ситуација није нова и антагонизми из доба савезне државе и државне заједнице када су руководства савезног и републичког савеза Србије били као рогови у врећи остали су и кад нема оних "других".

Тако, бар једном годишње долази до прерасподеле снага, дојучерашњи истомишљеници мењају позиције, склапају се и раскидају савези у Савезу мање због различитих концепција у раду и унапређења бициклизма више због прерасподеле функција како управљачких, тако и стручних.

Узак круг бициклистичких радника, са малим изузецима сведен на бивше бициклисте створио је такву кадровску вртешку у којој савезни капитен постаје председник Савеза, бивши председник генерални секретар, генерални секретар спортски директор и тако у бескрај.

Последњи покушај смене председника БСС Драгана Достанића није успео. Од захтева за сазивање изборне седнице Скупштине, који су иницирали Партизан и Шумадија, уз подршку селектора Радише Чубрића, и сакупили 15 потписа, одустали су представници два клуба (гласање је било тајно), па је некадашњи репрезентативац и савезни капитен Драган Достанић сачувао председничку функцију са солидном подршком – 23 од 36 гласова.

Резултат неуспелог пуча је повлачење Бранка Бановића, представника Партизана, и Мирослава Величковића, представника Шумадије, из Управног одбора БСС, али и бојкот свечаног проглашења најбољих бициклиста у 2007. години.

На свечаност нису дошли ни олимпијац Иван Стевић, ни кандидати за другу олимпијску визу коју је наш бициклизам изборио на тркама Европа про-тура и због којих је ова свечаност и организована. Наравно, нису дошли ни представници Партизана и Шумадије.

Бициклизам у олимпијску 2008. улази са две олимпијске норме за Пекинг, што је велики успех, али и без неопходног јединства.
Ж. Б.