Раскол у "краљици спортова"

Шта је узрок атлетског раскола, који готово пола године заокупља "краљицу спортова" у Србији и у последње време забавља свеколику јавност?

Различите концепције рада и подизање квалитета спорта или борба за власт?

Директан "кривац" је Милан Спасојевић који је одлучио да се повуче са места председника пуне две године пре истека мандата и да председничку функцију остави неком ко ће да има више времена за атлетику, а узрок раскола је борба за власт.

На то упућује и најближа историја атлетике у Срба.

У последњој години прошлог века група атлетских клубова (читајте: атлетских радника) покренула је кампању за смену тадашњег председника Атлетског савеза Југославије Светозара Крстића. Он је у атлетику дошао из политике, као потпредседник Владе Србије, али 2000. године био је далеко од власти.

У почетку заговарачи промена нису се обазирали ни на Статут, па је тако Атлетски савез Србије прогласио за новог председник АСС тадашњег министра здравља Милована Бојића. То, наравно, није прошло, јер је председника могла да бира само Скупштина АСЈ, дакле делегати атлетских савеза Србије и Црне Горе. Тек када је постигнут договор са АС Црне Горе, који је укључио и неке финансијске компензације које су се касније нашле и на суду, Бојић је легално изабран за председника АСС.

Међутим 5. октобар 2000. ствар је вратио на почетак. Бојић се повукао са функције не стигавши да своје предлагаче награди савезним функцијама и Крстић је поново добио поверење Скупштине АСЈ.

Сада су се безмало исти клубови, односно исти атлетски радници, сврстали уз министра за инфраструктуру Велимира Илића и супротставили га, поново, Светозару Крстићу који је у председничку трку ушао са позиције председника Атлетског савеза Београда и уз подршку и постојећег Управног одбора Атлетског савеза Србије, па дакле и Милана Спасојевића и – гле случајности – још једног министра. Реч је о Александру Поповићу који је потпредседничко место добио пре свега као бивши атлетичар и репрезентативац. Наравно ни министарски положај му није шкодио.

У првој рунди гласања Крстић је имао глас више од Илића и глас мање од потребне већине, у другој Илић је имао глас више и, опет, глас мање од неопходне натполовичне већине присутних чланова Скупштине, па је Комисија Министарства омладине и спорта разматрајући сва релевантна документа установила да је избор Илићa, који је после великих притисака његових присталица "условно констатовао" председавајући Спасојевић, нелегитиман.

Стога, нелегитимним може да се сматра и трећи изборни круг који је сазвао Илић и на којем је акламацијом изабран за председника.

АСС (старо руководство) покренуло је нови изборни процес и изборна седница Скупштине АСС требало би да се одржи у јануару 2008. а спортисти који су испунили норме за Олимпијске игре у Пекингу затражили су да се избори одрже по завршетку Олимпијских игара.

Без обзира ко ће се кандидовати за председника (могући су и стари и нови кандидати) и без обзира ко победи, антагонизам који постоји између две групе атлетских радника остаће и убудуће, али и он је бољи од реваншизма, а српска атлетика има премало квалитетних тренера и спортских радника да би лични односи одлучивали ко може њоме да се бави а ко не.
Ж. Бaљкас

--------------------------------------------------------------------------

Држава подржала Ђерића

Када је на ванредној скупштини Боксерског савеза Србије за новог председника изабран Велизар Ђерић, чинило се да ће, годинама уназад, сталне несугласице у овом некада трофејном спорту коначно престати. Међутим, Ђерићев избор је одмах оспорио бивши председник БСС Слободан Качар, наш најбољи боксер у историји. И тако су се до тада блиски сарадници изненада нашли на супротним странама, иако је Ђерић и даље исказивао велико поштовање Качару, који се осетио "превареним", па је отуђио печат, а ново руководство није желело да уђе у канцеларију Савеза на Теразијама док се о свему не изјасни надлежни државни орган.

Министарство за омладину и спорт Владе Републике Србије 20. септембра издало је решење да је легитимни председник БС Србије Велизар Ђерић, па је уз помоћ државе, Олимпијског комитета и Савеза спортова Србије, наша репрезентација под стручним вођством новог селектора Зорана Манојловића ипак учествовала на Светском првенству у Чикагу, чиме је спречена велика брука за наш спорт, јер је постојала опасност да се због опструкције смењених челника наши боксери уопште не појаве на шампионату у Америци.

Иако је сада у српском боксу, бар формалноправно гледано све јасно огорчени Качар се никако не мири са таквим стањем. Он се жалио Врховном суду Србије, али је и против њега поднета кривична пријава за лажно представљање и кривотворење печата, који је у међувремену проглашен неважећим. Из БСС нам је речено и да је Слободан Качар био само гост на недавном састанку Извршног комитета Европске аматерске боксерске федерације у Паризу и да тамо није могао да представља Србију.

– Најважније је да српски бокс у последње време иде крупним корацима напред. То је свакако и плод успешне сарадње са првим човеком Савеза професионалног бокса Србије др Мирославом Поповићем. Заједничким напорима за кратко време смо остварили одличне резултате – казао је Велизар Ђерић, некадашњи министар за спорт у Влади СР Југославије.
Л. Делић