Када се време отвори

Лу Рид је једном приликом рекао да Леонард Коен припада „најутицајнијем ешелону кантаутора савремене музике”. Ове речи потврђују и три плоче, снимљене у част канадског музичара. Довољно је рећи да су на тим плочама Коенове нумере извели Ник Кејв, R.E.M., Стинг, Питер Гебријел, Сузан Вега, Елтон Џон, Били Џоел… Један од тих албума носи назив „Ја сам твој фан”, а за неке од поменутих музичара мало је рећи да су обожаваоци Коеновог музичког стваралаштва. Они не само да му се диве већ је за неке од њих Леонард Коен главни разлог што су уопште почели да се баве музиком.

Документарни филмови, поменути омаж албуми и, наравно награде, такође део су каријере легендарног уметника дуге више од четири деценије. Коен је увршћен у „Рокенрол хол славних” у САД, као и у родној Канади, где је примио и друга највиша државна признања.

Рођен је 1934. године у месту крај Монтреала у јеврејској породици. Још као тинејџер почео је да свира гитару и оформио је кантри-фолк групу „Buckskin Boys”. Међутим, истовремено упија дела Јејтса, Витмана и Хенрија Милера желећи да постане писац. Прву књигу поезије објавио је 1956. и врло брзо постао је познат у књижевним круговима, нарочито у Канади. У свету музике наметнуо се већ са првом плочом „Songs of Leonard Kohen” из 1967. године.

Дуго је имао проблема са депресијом, алкохолом, али онда је открио будизам. Зато и није грешка рећи за Леонарда Коена да је „био глас сваког усамљеног дечака или кум туге”. Кроз своје песме пуне емотивне снаге бавио се темама смрти, религије, духовности, љубави, изолације… Од тога не одустаје ни данас у својој 74. години.

Прошлог пролећа, после 15 година паузе, кренуо је на концертну турнеју. Охрабрен сјајним пријемом и критикама продужио је турнеју до јесени 2009, у оквиру које долази у Београд. Леонард Коен наступиће 2. септембра у Београдској арени и биће то прилика да домаћа публика уживо види и чује легендарну фигуру савремене музике.

А за Коена ће свако рећи да је на сцени прави господар. Када се појавио на бини њујоршког „Бикон театра” на првом концерту у Америци после 15 година публика га је дочекала са одушевљењем, као обожаваног суверена који се враћа из егзила. Коен је био окрепљен том љубављу да је одлазећи са сцене поскакивао као враголасто дете.

Данас је тражен више него икад. Од почетка турнеје у мају прошле године одржао je више од стотину концерата. Воли да осети атмосферу у дворани, па да реагује, што је за њега духовни процес. Увек је отворен за хирове на сцени.

– Примљени смо јако топло и искуство је веома окрепљујуће. Били смо по целом свету и, знате, никад нисте сигурни како ће бити следећи пут. Никада не знате шта ће бити од концерта до концерта, зато што постоји један део вас којим не командујете – каже Коен.

Коначно је на путу да поново створи милионску уштеђевину за коју каже да је изгубљена због тога што су други управљали лоше, пре свих бивши менаџери. Бројне тужбе и противтужбе иза њега су, али остао је горак укус.

– Провео сам много времена са адвокатима, стручњацима за порез, рачуновођама, детективима. У ствари, све време сам проводио у њиховим канцеларијама, и морао сам у једном тренутку себи да кажем: „Ако Бог жели да те убије досадом, то је његова ствар”. Јер, мој рад је постао сметња. Морао сам да бринем о тренутним проблемима, хитно, а ситуација је повремено била и опасна.

Његова финансијска сигурност била је угрожена, али Коен је увек црпео мудрост из обрта судбине, били они због прекинуте романтичне везе или корупције у друштву, и неке од најбољих песама настале су као отрежњујући увид у људску природу до ког је дошао у тешким ситуацијама.

– Следећи пут покушаћу да се информишем где је банка. Био сам јако далеко од свакодневног живота. Знате, када сам први пут дошао из Монтреала у Њујорк са намером да направим каријеру моја мајка, коју сам увек сматрао помало наивном (била је Рускиња, па није најбоље говорила енглески), рекла ми је: „Леонарде, да се пазиш тих људи доле. Нису они к’о ми”. Наравно, нисам јој ништа рекао из поштовања, али у себи сам мислио, „Мајко, па нисам дете”. Имао сам 32 године, и већ сам пуно путовао. Али, била је потпуно у праву.

За разлику од многих колега, никада се није посветио филму. Остала је само епизодна улога у једном наставку популарне серије из осамдесетих „Пороци Мајамија”.

– Нисам имао талента. У „Пороцима Мајамија” имао сам велику улогу, и када сам снимио прву сцену позвао ме је мој агент из Њујорка, и рекао: „Био си фантастичан данас”. Знао сам одмах да сам отпуштен. Али, нисам био разочаран, прихватио сам серију зато што су је моја деца гледала, па сам хтео да их изненадим.

Коен данас признаје своје слабости – емотивне и физичке. Управо о тим слабостима размишља ових дана. Каже да има материјала за нови албум, неколико песама је већ снимио и многе су обојене свешћу о сопственој смртности.

– Свест о томе да трчите последњу етапу снажан је подстицај у писању. Многе ствари за које сте веровали да ће вас задовољити испаре, и ваш рад постане нека врста уточишта, желите да идете тамо и захвални сте када се време тако отвори да заправо можете да седнете и радите оно што радите, јер вас је све остало некако изневерило. Не говорим само у своје име. По природи ствари разочарања се гомилају, а препреке множе, и осећате уништење свог тела и ума, знате да је то последња арена, ринг, или последња табла за контакт са мртвима, где можете да прегледате неке од идеја које су вас интригирале. Заправо, које су вас обузеле.