Аргумент ,,шта зли језици кажу”

У дневном листу „Политика” од 22. јула 2009. у тексту који је потписао Борис Беговић помиње се моје име у веома чудном и потпуно неумесном контексту. Уз текст је (на ,,Политикином” сајту) дата и кратка биографија Бориса Беговића која показује да се ради о професору са значајним научним референцама – што сам ја, наравно, знао. Тим више чуди да за доказ своје тезе користи шта „зли језици кажу” и аргумент „да му се нешто чини” – доводећи у везу истраживање које ради компанија, којом ја руководим, са оним што се, по његовом мишљењу, лоше дешава у држави, и то тако што каже да се „државна политика своди на – како Срђан каже!”.

Не кажем да ми не ласка што је професор Беговић написао да ја имам такву моћ, мада сам уверен да зна да немам, али ми је чудно да није успео да дође до бољег и „научнијег” аргумента за своју тезу, којом критикује „државну политику”. Тиме свакако највише је угрозио свој критички осврт.

Како веома добро знам, и како је то веома лако доказати, да „ја и мој тим” не радимо „готово на недељном нивоу за потребе наше (још увек) највеће странке и њених коалиционих партнера”, као и да у истраживањима која радимо нисмо помињали конкретне случајеве, а не могу ни да се сетим када смо истраживали чак и принципијелне ставове о приватизацији, текст Бориса Беговића, са веома „таблоидним” насловом, губи ту тако снажно потенцирану аргументацију.

Знам да су „теорије завере” у Србији веома популарне и често погубне по нас саме овде, јер се веома олако кроз такве приче дискредитују и људи, и институције, и политике... Ипак не разумем потребу да се један легитимни и озбиљан посао ставља у тај контекст само зато што је истина да повремено радимо истраживања и за неке, па и владајућу странку, као и за многе институције, па и за неке делове владе. Верујем да не треба никога да убеђујем како се код нас још увек ради далеко мање истраживања него што је потребно да би се разумели и бирачи пред изборе и грађани у временима када се у њихово име управља државом. Неспорно је да се овде истраживања раде неупоредиво мање него што наше иностране колеге, као на премер у Француској, Немачкој, САД, Великој Британији..., раде за своје државне институције и политичке елите. Наравно, положај политичке странке зависи од расположења јавног мњења и сигурно да им није лако да своје стратешке циљеве приказују тако да их јавно мњење које се информише како се информише препозна и разуме. Управо зато су потребна истраживања, и да зависи од мене, а не од нпр. буџета, било би их много више (мада не „на недељном нивоу”).

Како ниједно од истраживања која смо радили, а које би могло бити класификовано као рад за, ’ајде да тако кажем, политичке елите, нити је било намењено, нити је било презентовано јавности, чуди ме ова (зло)употреба „што зли језици кажу” аутора и новинa које ценим. Због тога им стојим на располагању за сва стручна разјашњења у вези са методологијом и дометима истраживања која стварно радимо. О „злим језицима” свакако не бих више дискутовао. Има за то доста вољних медија и аутора и без мене.

„Стратеџик маркетинг“