Животни еликсир старих нота

Силазим ходницима тврђаве Рока Паолина да видим спонзорски Umbria Jazz фестивал (Перуђа, 10-19. јули), у Арени Санта Ђулијана, једном од три места где се смотра одржава. Италијанска поп-звезда Паоло Конте га отвара, а краљ блуза Би Би Кинг га затвара.

Џез проналазимо само у америчко-италијанским везама. Саксофониста Франческо Кафизо, сицилијанско чудо од детета, гост је Jazz at Lincoln Center Orchestra, под вођством Винтона Марсалиса. „Blues Walk” (Лу Доналдсон) је његов корак у свет одраслих. Пијанисту Стефана Боланија смо запазили када га је, са непуних 30 година, на велику сцену увео трубач Енрико Рава. Осам година касније, на сцени су два клавира. За једним је Чик Корија, а за другим Болани, лауреат European Jazz Prize 2007 и Paul Acket Prize 2009: водећи европски џезер надиграва се са једним од учитеља. Са „граничних подручја” наступају Steely Dan (џез-рок), Мејсио Паркер (фанки) и Соломон Бурк (соул) – екстракти џеза су довољно препознатљиви. Али онда… Џорџ Бенсон је, као у Ротердаму, најавио „Незаборавну посвету Нет Кинг Колу”, а онда после мање од сат времена послао двадесеточлани локални симфонијски оркестар кући, настављајући са својим поп-песмичицама – са годинама све тужнијим, као што је тужна и његова рола великог забављача и заводника. Нисмо чак чули ни „Unforgetable”! Следеће вечери нас је преварио и Џејмс Тејлор – уместо ритам и блуз стандарда са последњих албума, певао је готово искључиво ауторски репертоар! На моје чуђење зашто је у бенд позвао првокласне џезере (Стив Гад – бубњеви, Лари Голдингс – клавијатуре…) фотограф Тим Дикесон је имао прави одговор – „зато што има пара да их плати”. Листу звезда завршавају Берт Бакарах и састав Simply Red. Џеза у њиховој музици није било ни у назнакама, наравно…

Бежим назад ходницима и Корзом Ванучи до позоришта Морлаки. Ту најпре пратим резиденцијални боравак The AACM Great Black Music Ensemble, под вођством Мвате Боудена и Џорџа Луиса.Овај чикашки оркестар представио је програме инспирисане различитим аспектима афроамеричке музике – врхунску полиритмичну и полихармонску езотеричну оперу у шест чинова, за музичке сладокусце.

(/slika2)А онда следи велики џез викенд – чудо за три дана! Отвара га Кафизо, који у пратњи малог састава показује да „одрастање” значи и померање утицаја са Чарлија Паркера на Ерика Долфија. Наставља соло реситалом 80-годишњи авангардни пијаниста Сесил Тејлор, играјући се око једног мелодичног мотива више од сат времена – као каква мачка са мишем! Остала тројица ветерана, пијанисти Мекој Тајнер (квинтет) и Ахмад Џамал (квартет), те бубњар Рој Хејнс (трио) демонстрирали су органску комуникацију у малим саставима, као један од основних џез принципа: уживали смо у привилегији да поздравимо легенде… Мекој се једва дошетао до клавира, а онда смо чули исту буру којом је некад распаљивао Џона Колтрејна. Сваку нову тему, соло или размену „осмица” публика је прослављала овацијама! Посебно врело је било на Хејнсовом концерту: са инспирисаним млађим партнерима (Дејв Кикоски – клавир, Џон Патитучи – контрабас), 84-годишњи бубњар је осликавао радост живљења, испијање животног еликсира у музици старог времена одсвираној свеже као да је настајала тог тренутка.

Гитариста Џон Скофилд истраживао је госпел и ритам и блуз Њу Орлеанса – занимљив, ведар и небрушени излет у другу велику љубав, као окрепљујући одмор од тврдог џезирања. Италијански пијаниста Данило Реа позабавио се великим филмским темама, од Мориконеа до Мансинија, и од „As Time Goes By” до „The Way We Were”, док су се на платну иза оркестра ређали кадрови Ингрид Бергман, Ане Мањани, Ђулијете Масине, Одри Хепберн, Клаудије Кардинале, Барбре Стрејсенд… Мало путовање кроз историју филма и велика посвета женској лепоти… Mingus Dynasty, осим „популарног програма” („Goodbye Pork Pie hat”, „Three or Four Shades of Blues”…) изводи и Мингусове опскурне аранжмане за ангажовану поезију Пастора Мартина Нојмилера („Don’t Let It Happen Here”, у преводу на енглески) и Ленгстона Хјуза („Consider Me”) – стихове је убедљиво изговарао Ку-умба Френк Лејси. Као једна од могућих звучних успомена на ово издање фестивала остаће наступ трубача Дејва Дагласа са саставом Brash Ecstasy. Пет лимених инструмената – труба, тромбон, француска хорна, туба и чинеле – удружене су у посвети Лестеру Боувију, откривајући нове путеве џез оркестрирања.

Трећи фестивал одвија се на трговима. Као најбоље огледало кризе, више десетина хиљада људи ужива у бесплатним концертима медиокритетских party састава, а да и не помисле да уђу у Морлаки или Санта Ђулијану. Мање је оних којима се баш троши новац – они се хране у скупим ресторанима уз живи „коктел џез”, и ето још једног, четвртог фестивала у тавернама Перуђе. Срцем у другом, правом џез фестивалу, брзо заборављам остале…