Ољина Велика јабука

Нашој културној елити у савременим, турбулентним, социополитичким дешавањима замера се да је некритички окренута друштвеним збивањима, подељена, инертна и недовољно ангажована на утицаје којима би могла допринети стабилизовању атмосфере уређеног демократског друштва.

Требало је да из нашег окружења оде једна сјајна личност која је годинама исијавала безмерне врлине, даровала нас најлепшим медаљама уметности, приповедала љубав и хуманизам, из митова извлачила златне нити лепоте и била узор толеранције на ратиштима опречности – па да се сви они, тихи и гласни, и леви и десни, и конзервативни и авангардни, уморни од заборава, разочарани од очекивања, нађу у истом времену, под сводом Београда у истом хармоничном реситалу, у истом јектенију: Вечна ти слава Оља Ивањицки.

И дужно су је испратили кроз бројне и неконвенционалне некрологе осветљавајући њено богато и чаробно стваралаштво, допуњујући њен испраћај изложбом у галерији РТВ, и за похвалу, ажурним фељтоном у „Политици”.

Оља се као школовани вајар бавила превасходно сликарством, али као ренесансно раскриљени уметник успешно је радила и занимала се скоро свим што дотиче уметност: књижевношћу, костимом, урбаним дизајном, инсталацијама. И архитектуром, што је мање познато и мање забележено по њеним библиографијама. Колико је то све успешно радила види се, на пример, по ангажовању у архитектури. У овој колумни „Политике” од 30. 8. 2003. објавили смо прилог под насловом: „Оља Ивањицки испред Нормана Фостера”. Чинило се да је наслов сензационалистички. Како је могуће да било који стваралац а поготово не архитекта буде испред сер Фостера који се сматра најзначајнијим живим архитектом? Било је могуће, јер је на великом анонимном међународном конкурсу за идејно решење грађевине – меморијала који треба подићи на месту порушеног Светског трговинског центра, тзв. близнакиња у Њујорку – Ољин пројекат ушао међу шест првопласираних. По завршетку конкурса градоначелник Њујорка организовао је изложбу свих 1.100 пројеката на којој је највећи број гласова посетилаца, испред Фостера, добила Оља за пројекат BIG Apple twins.

Као што врло често бива, када се изукрштају интерес, сујете и капитал, награђени се пројекти отклоне од реализације и повере преферираном колону. И у овоме случају пројектовање није поверено ни једном премираном пројекту. Уз афере које су пратиле будући Светски трговински центар сигурно неће стајати заслужно стваралачко име. Ољин пројекат остаће у њеном курикулуму као нереализовано дело.

Значајна нереализована дела, како то историја показује, могу у неким случајевима имати и веће вредности од оних реализованих. Нема историје архитектуре у којој посебно значајно место немају пројекти: Етијена Булеа, Антонија Сант Елије, Виктора Веснина, Владимира Татлина.

Сва њихова нереализована дела су стожери појединих поглавља у развоју архитектуре као антиутицаја наступајућих корака у прогресу цивилизације. Татлинов споменик Трећи интернационални вероватно држи рекорд у множини штампаних презентација.

Основна идеја Ољине Велике јабуке била је да гради торусну кулу, реминисцентну Бројгеловој вавилонској, као највишу грађевину Менхетна, на чијем би се врху налазила велика светлећа јабука, која би новим технолошким могућностима расипала светлосне поруке, била илуминациони фар врха скајлајна, и асоцијативни кажипрст ка могућем бољем свету. Никада неће бити изграђена како ју је Оља замислила, као што није ни Татлинова кула. Али ће остати историјска провокација која ће ко зна кад, и ко зна како, конвергирати ка Ољином пројекту.

Потпуно је непознато једно од најновијих нереализованих Ољиних дела. Недавно јој је понуђено да ликовно валоризује међупростор у једном великом новобеоградском блоку на левој обали Саве. На задовољство наручиоца донела је идејне скице за један нови симбол града, и рекла: „Београд има свој, вечити, сјајни симбол Мештровићевог ’Победника’ и ништа му се не сме супротставити (најмање опскурне сајле, примедба ММ), али може га усвечанити и фамилијаризовати ако Београд добије и ’Победницу’.” Он горе, „Победник” на фортификацији са птицом и мачем, којим је изборио слободу слободарском Београду, бди над старим градом, а она, „Победница”, доле у кањону модерне архитектуре Новог Београда, са електронском буктињом у женском миру, у миру слави други сингидунумски его, објављујући Urbi et Orbi, како је то већ чинио биограф деспота Стефана, да је Београд „величанствени град”. Ољин споменик због промењених урбанистичких услова никада неће бити реализован. Али, ко зна, можда ће једнога дана Београд добити „Победницу” на чијем ће постољу поред имена аутора стајати: „По идеји Оље Ивањицки 2005. године”.