„Рањене књиге” на читању у Мачкату

Мачкат под Златибором – У селу Мачкат подно Златибора, у старој брвнари, постоји библиотека власника Славенка Стојановића. Близу 1.500 књига, уредно сложених на полице, бесплатно су доступне сваком ко пожели да их чита. Све те књиге Славенкова су лична својина, чуване деценијама, чак и у рату од недаћа и граната сачуване.

Док су други средином деведесетих гледали како да у сарајевском ратном ковитлацу живе главе сачувају, Славенко је чувао своје књиге. Гранате су годинама падале по згради у насељу Мојмило, где је имао стан, гелери су прштали, али је његова библиотека одолела. Поједини примерци, попут „Тркача оловних ногу” Џемса Џојса, „рањени” су деловима распрслих граната.

Славенко (65) је родом из Мачката, а у Сарајеву је остао да живи по одслуженом војном року, средином шездесетих. Ту је радио као трговац, оженио се, добио два сина. Љубав према књигама носи од детињства – није му било тешко да сатима пешачи од Мачката до Чајетине да би од чувеног Љубише Пуја Ђенића узео какво дело на читање. Ту страст задржао је и под Требевићем.

– Књиге је куповао где год би му дошле под руку: на сајмовима, од трговачких путника, сакупљао којекуда, мокре сушио на жици, бачене налазио и доносио. Срећом, имало се, па куповина књига није била превелики издатак – сећа се Славенкова супруга Тонка и додаје да је трговачки путник из Сарајева Милан Кончар увек кад му нестане пара доносио по какав комплет књига на ноге Славенку, знајући да га овај неће одбити.

Пред рат је у кућној библиотеци Стојановића било око 1.300 наслова – белетристике, стручне литературе, књига на страним језицима... А кад се заратило, Славенко је свуда по граду налазио бачене књиге, посебно оне писане ћирилицом, па их доносио и уређивао. Њихов невелики стан од 50 квадрата у насељу Мојмило, поред линије разграничења између српске и муслиманске војске где се жестоко пуцало, био је сав у књигама.

– Једном, паде граната на паркинг наше зграде. Сви станари истрчаше да склањају своје аутомобиле, а ја на свој нови „голф” нисам ни помислио. Спаковао сам књиге у велике кутије, па са петог спрата пешке, јер лифт није радио, почео да их спуштам у подрум. Касније, сетио сам се да би у подруму могла да пукне каква цев и уништи моје благо, па сам, кад се мало смирило, опет вратио књиге у стан – присећа се Славенко.

Пошто се по Мојмилу све више пуцало, преселили су се потом код Славенкове сестре на Бјелаве, а књиге су остале као једини „намештај” у закључаном стану. Тада су неке и страдале од гелера, али добро су прошле, јер су се од граната и цели станови у тој згради урушавали. Кад је током рата било тешких тренутака и великих хладноћа, а нигде ничега, неко је из породице предлагао да уместо дрва као огрев искористе књиге, да зиму лакше прегрме. Славенко то, наравно, није дозволио. Пре би, каже, скинуо паркет, наложио намештај, али књиге у ватру никако. Срећом, све невоље су издржали и после рата вратили се у свој стан, у коме је библиотека преживела.

 Кад је 2000. године Славенкова мајка умрла, решили су да он и Тонка дођу у Мачкат да живе, да не пропада породично домаћинство. Синови су остали у Сарајеву. С намештајем, Стојановић је у завичај понео и своје књиге. На граници, цариници су му тражили списак свих наслова. Он је тај попис наравно имао, али питао их је како ће они све то успети да прегледају. Онда су прихватили да се попишу само комплети, па је библиотека из Сарајева без проблема доспела у село под Златибором. Одмах по доласку, Славенко је мачкатској школи даровао стотинак књига, а у невеликој брвнари у свом домаћинству је направио библиотеку, са тачном евиденцијом сваког дела и корисника. И сада купује нове наслове и увећава тај свој капитал.

– Славенко је прави пример како се књиге воле и чувају. Моји унуци, деца из села, па и ми старији, узмемо од њега покоју књигу на читање, кад од послова нађемо времена. Ово што он ради на добробит је целог краја – каже о свом рођаку и комшији Миломир Стојановић, власник фирме „Златиборац”.

Последњих година трговци у пензији Славенко и Тонка Стојановић посветили су се пољопривреди: имају седам крава и троје јунади, предају млеко, ни од чега су створили напредно домаћинство. Ипак, књиге су и даље у средишту пажње, увек кад је слободног времена.