ГЛОБАЛИЗАЦИЈА ГОСТОЉУБИВОСТИ

Охрид – Гостопримство може да има различите облике у различитим епохама и културама, али ова традиција у чијем су средишту топлина, несебичност и дух искреног давања постаје све рањивија.

Не бих да звучим песимистички, али стичем утисак да се смањује људска потреба за давањем. Умножава се навика за отуђењем. У опсесивној жељи да се по сваку цену ухвати корак са нормама „цивилизованог” живота које одређују креатори глобалне етике, губе се и бледе неке вредности које су оплемењивале свакодневицу.

Да се разумемо, немам ништа против глобализације у смислу међуповезаности света. Имам против наметања модела живљења и понашања.

Зато су ме у овом питорескном граду славне просветитељске прошлости обрадовали ширина, пажња и љубазност. Очито сам огуглао, па ме готово затекла гостопримљива отвореност која неприметно ишчезава у високом темпу орвеловског Храброг новог света.

Охрид ме управо гостопримством навео на размишљање о традицији која је можда угрожена. Или је угрожена нама знана варијанта ове традиције.

Пишем са искуством неког ко је по свету сретао разне гостољубиве људе упознајући њихове културе. Као студент седео сам са поносним домаћином у Кенту који је нас шесторо почастио једним пилетом. Уживао сам са насмејаним крезубим бедуинима Синаја у њиховој као гром јакој кафи са кардамомом. Преводилац у Пакистану није хтео да пропусти да ме изведе на јагњетину у прашњавом сокаку Пешавара. Пријатељ адвокат са Капитол Хила постављао ме је за чело стола у друштву конгресмена. Стоматолог у Лими ме, тек што смо се упознали, водио у ексклузивни клуб на Тихом океану. Познаника у Мадриду памтим по смеху и сјајној tortilla de patata коју је правила његова супруга. Дивни лекар у Бејруту ме прихватио као сина. Доживео сам да ме Италијани зову у кућу.

Да се вратим на гостопримство и моделе живљења. Срдачност људи Охрида подсетила ме на доживљај из Сарајева негде одмах после зимске олимпијаде 1994. Пријатељи су ми за два сата померили састанак у хотелу „Европа”. Пронашао сам готово празан кафић у близини да скратим време.

Тек што сам наручио пиће, приђе келнер: „Она двојица питају што ћеш попит?” Погледам. Не знам људе. Зашто ми наручују виски? „Ниси одавде, а бива да ти је досадно. Што би сам шутио.”

Да скратим причу. Све се завршило око четири ујутру, а да нисам успео ни једну једину туру да платим. Они су уживали да буду добри домаћини. Мени је остало да размишљам да тако нешто у свом родном граду све ређе доживљавам.

Београд је метропола. Трчи ка свом глобализованом циљу. Рецимо Њујорку, тамо где људе незаинтересовано прескачу на плочнику. Сарајево је на тој „лествици софистицираности” испод. Испод? Све зависи шта вам је важније. Искрено, непатворено гостопримство или урбана гордост наметнутих скала отуђења.

Рекао бих, нажалост, да је овај свет одабрао сопствене узоре. Што отвореније и искреније, то подразумева „примитивније”. Што затвореније и безосећајније, значи „цивилизованије”.

Није необично да ме Охрид подсетио на епизоду са сарајевском „рајом”. Таксиста ми се извињава што је његова влада признала Косово и није баш уверен када му кажем да је то био корак који Србе, упознате са деликатним етничким балансима Македоније, није разочарао ни приближно као признање које је стигло из Подгорице.

На улазу у цркву Богородице Перивлепте, или светог Климента, како је по имену првог словенског епископа памте старији, лепо стоји да странци плаћају по сто денара, „домашни” 50, а деца 30. Када чују одакле смо, нама двома наплаћују – сто денара. „Ви и ми смо најгоре прошли.”

Разумем овдашњи жал за Југославијом. Македонија је остала усамљена: Грци је због спора око имена блокирају свагда и свугде. Бугари дахћу за вратом са истока, Албанци са запада. Србија зна да квари односе због мени непримереног црквеног спора.

Када се човек подсети да је управо овде у црквама из 9. века полаган темељ словенске писмености и да је охридска школа постојала пре универзитета у Болоњи – оног по чијим се узусима данас образујемо – онда не може а да се не пита како то бледе негдашње традиције.

Ко то и зашто гостољубиве људе приморава да због туђих етичких диктата закључавају своје добре обичаје и навлаче панцире хобсовског понашања по коме је човек човеку вук?

Имам утисак да овде срећем људе који по свему судећи постају угрожена врста. Унеско ће под своју заштиту ставити споменике културе, Светска банка ће дати зајмове да не пропадну привреде, али постоји ли глобалне организација која ће бринути да не нестане Човек који ће вас срдачно угостити или на улици питати да ли вам треба нека помоћ.

Ко ће сачувати охридског чамџију који после угодног ћаскања каже да неће да наплати вожњу? Нико.

Отуђеност са собом доводи херметизам. Тако је и Охрид добио свој први клуб у коме вратари у црном одређују ко може да уђе а ко не. Глобализација у свом најбољем-најгорем издању. Таква друштвена стратификација некада је била ексклузивно британска.

Социјални дарвинизам у временима транзиције и глобализације мање или више приметно удара по многим традицијама. Кад стигне више новца, Београд ће бити још ближи Њујорку, Сарајево и Скопље Београду, Охрид Скопљу. И људи ће бити сличнији. Под условом да с њима уопште комуницирате.

Перпетум мобиле у коме могу да се снађем, али све мање уживам. Угрожен је популистички хедонизам познатији под именом гостопримство. Да се разумемо, није кривац Бил Гејтс и његов Интернет. Криви смо сви ми ако се барем понекад не сетимо колико је лепо бити срдачно дочекан.

Сарајевске раје, кажу, више нема. И охридским бисерима прети нестанак. Мора да ми је зато и лепши овдашњи залазак сунца. Уз „жолту” (жуту) као сунце. Блештаву као људи.

Неће гостопримство нестати. Само ми смета што постаје некако обазривије, окрњено, штуро. Губи на спонтаној срдачности. Постаје научено.