Опасан клише о добром рату

Нова књига професора Дејвида Гибса (61), који никада није био на Балкану, нити је било каквим везама (личним, емотивним или пословним) повезан с „буретом барута”, за Србију је велика новост: амерички аутор оповргава овдашње владајуће мишљење и званичну политику и тврди да рат НАТО-а 1999. против Југославије нема никакве везе с „хуманитарним интервенцијом”. Његов рад о, како каже, главном сукобу који дефинише еру после Хладног рата јесте, при том, саздан искључиво на јавним документима (Хашки трибунал и парламентарне дебате по европским престоницама), без икаквих личних опсервација. Још је занимљивије да је књигу објавио престижни Вандербилт, један од водећих универзитета у САД, и да ће она бити предмет проучавања будућих студената политичких наука и међународних односа.

Ни у Америци није баш уобичајено да академски радници објављују књиге супротне ставовима званичног Вашингтона, бар када је о спољној политици реч. Зато сам на почетку дугог разговора с Дејвидом Гибсом и питала да ли је, пишући књигу, наилазио на препреке и упозорења. Јер и он сам је у једном чланку констатовао да професори који се баве проучавањем земаља у конфликту са САД бивају брифовани од стране Стејт департмента или их посећује Еф-Би-Ај.

На то Гибс каже: „Не могу да кажем да ме је Еф-Би-Ај ометао, бар ја о томе немам података. Поједини студенти критиковали су ме на мојим предавањима. А једна студенткиња тврдила је да ће ме пријавити Еф-Би-Ају. Не знам да ли је то заиста и урадила. Понекад ме поједини студенти проглашавају издајником, то није довело до озбиљнијих проблема, али свакако да ме такве ствари погађају”.

Да ли Вам је ико саветовао да не објављујете овакву књигу која оспорава званичну спољну политику САД?

Не бих могао да кажем да сам тако директно препадан. Али ипак је тешко објавити књигу која је у супротности са званичном спољном политиком. Јер многе овдашње личности, које обично критикују америчку спољну политику, врло су приљежне у одбрани америчке интервенције у Босни и на Косову. За мене је нарочито било чудно што су многи левичари у САД, који су се оштро супротстављали америчким ратним интервенцијама, били и остали поборници интервенције у Југославији. Они само приговарају што је Америка у овом случају реаговала сувише касно. Личност која се највише повезује са оваквим ставом је професорка Харварда Саманта Пауер с књигом „Проблем из пакла – Америка у доба геноцида” (2003) за коју је добила Пулицера. Она је сада у председничком националном савету за безбедност.

Зашто се спорите с њом?

Она је главни поборник хуманитарних интервенција и чак препоручује да би то требало да буде главна ставка америчке спољне политике после краја Хладног рата. По њеном мишљењу, америчка војна сила би требало да се употреби како би се људи по свету ослобађали репресивних режима, како би се заштитиле мањине… И изнад свега како би се зауставило оно што она зове геноцидом. Југославија у њеној књизи заузима најзначајније место. Чини ми се да она интервенцију у Босни и на Косову поставља као модел за америчку спољну политику у будућности. Да Сједињене Државе не би требале да оклевају и да напротив треба војном силом енергично да решавају конфликте. Мислим да је она, пре свега, много тога што се дешавало у Југославији погрешно представила. Концептуално, проблем је да она не узима у обзир како интервенције могу да даље погоршају стање на терену. И оно што ми највише смета јесте то да представници овог правца не разматрају смањење америчких ратних интервенција после краја Хладног рата. То је у складу са интересом америчког војно-индустријског комплекса.

Како се десило да у ово доба муњевитих информација америчка јавност остане практично необавештена о последицама Нато бомбардовања, цивилним жртвама и разарањима у Београду, Нишу, Новом Саду…?

То би био део „америчког парадокса”. Можда САД има најслободније медије на свету, где легално нема готово никаквих ограничења. Али када је реч о америчкој спољној политици медији се једноставно повинују званичним ставовима Вашингтона. Али у случају Југославије десило се да су се и сви, или готово сви европски медији, приклонили пристрасном извештавању од самог почетка конфликта, што је заиста чудно.

Како то објашњавате?

Можда се то може тумачити идеолошким мотивима после краја Хладног рата. Врло рано је почело да влада мишљење како Срби у ствари проузрокују све проблеме. Свакако српска страна је починила многе злочине, можда више од других, јер је и армија била боље опремљена од других. Ипак, од почетка, у раним постхладноратовским данима комплексна ситуација у Југославији почела је медијски да се симплификује и искривљује. Србија и Црна Гора једине су на првим изборима после рушења зида гласале за некадашње комунисте.

Демократе и републиканци у САД такође су, када је у питању Југославија, у сагласју?

То и није тако зачуђујуће. Демократе и републиканци се врло често слажу у питањима спољне политике, што и даље збуњује странце. Али, у случају бивше Југославије широм политичког спектра и у Европи и у САД постигнут је консензус о именовању главног кривца, сви проблеми су настали због Срба и Милошевића јер на Србију се гледало као на неокомунистичку творевину. С друге стране, Хрватска и Изетбеговићева Босна врло рано су склопиле уговоре с моћним њујоршким пропагандним фирмама а касније су то учиниле и групе антисрпског отпора на Косову..

Грађу за своју књигу користили сте из јавних, а опет мало познатих докумената. Да ли има још неоткривених папира који ће можда у будућности бацити ново светло на ове ратове?

За мене је био изазов да користим документа из Хага, где су главни актери целог процеса сведочили не само о Милошевићевим неделима, већ детаљно о свим околностима сукоба. Унакрсно испитивање из Хага за мене је, као историчара, драгоцена грађа. Нема никакве сумње да ћемо много нових ствари сазнати тек за двадесет-тридесет година када се отворе амерички, француски , немачки архиви. Свестан сам да је моја нова књига само први исечак историје, али сумњам да ће се моји закључци битно променити отварањем нових докумената у будућности.

Али и ако се промене преовлађујући ставови о ратовима у Југославији, биће сувише касно. Јер нова мапа је већ исцртана у складу с погрешним закључцима?

Једино што преостаје јесте да се ови историјски догађаји расветле како би се избегле грешке у будућности. Мислим да је једна од највећих трагедија у томе што Југославија није сачувана као држава, што је било могуће.

Каква ће бити политика према Балкану нове администрације, да ли ће се променити?

Балкан није приоритет, тако да се њиме баве нижи функционери у Стејт департменту. Осим тога приметан је труд да се оправдају грешке из прошлости, оне се у ствари никад ни не признају.

Сумњам да ће се било шта у вези с Балканом променити, с обзиром на велики број функционера преузетих из Клинтонове администрације: Холбрук, Хилари Клинтон и апсолутно Бајден… Ту значајну улогу игра и припадност Демократској партији. Демократе хоће да докажу да нису мекани и да војна сила може да се употреби за моралне и етичке циљеве. Да САД може да одржи место суперсиле чак и када су демократе на власти, водећи „добре ратове” као на Косову.

Такође не би сада да се признају грешке из Клинтонове администрације?

Ова администрација жели да сачува репутацију о добром рату на Косову. Постоји инерција: кад нешто почнеш да радиш, настави тим путем. И нека врста сатисфакције и код естаблишмента и у медијима, што је комунизам раскомадан симболично кроз даље распадање Југославије. То је смешно, јер комунизам је заиста мртав у том делу света.

Да ли сте Ви комуниста као што вам појединци приписују?

Не, нисам комуниста. У Америци се овај термин користи као увреда упућена онима с којима се не слажете. Ја себе сматрам левичарем, а оно што ме је изненадило то је да америчка антиратна конзервативна десничарска групација која се противи америчком милитаризму подржава мој рад. Интересантно ми је да моја нова књига превазилази идеолошке границе и поделе.

Зорана Шуваковић