Предузетнички дух ушао у штрајкаче

Снежана Величковић, вођа Асоцијације самосталних и независних синдиката у врањском „Јумку”, убеђена је да предузеће у коме је радила 25 година може да буде профитабилно, без обзира на то што тавори годинама. А да се којим случајем неки економиста либералне оријентације затекне усред овог фабричког круга, прво питање које би поставио њој (која је само једна од неколико хиљада радника у Србији који тврде да је њихово перспективно предузеће уништио лош газда) било би: сме ли иза својих ставова да стане својим парама. Односно, ако је већ толико убеђена да фирма у којој је радила деценијама може да донесе профит, зашто се онда не удружи са колегама, стави имовину под хипотеку, добије кредит од државе за подстицање бизниса или од банке по субвенционисаним каматама и започне производњу.

Кад би био главни актер ове приче, економиста Александар Стевановић из Центра за слободно тржиште убеђен је да би од Снежане добио негативан одговор.

– Да тако нешто питате оне који штрајкују и негодују, на то не би били спремни. Њима је једноставније да о трошку свих грађана, дакле парама из буџета, уз помоћ државних субвенција примају плате. Зашто бих ја из Београда издвајао новац за „Заставу” или „Јумко” – истиче.

Да ли би, да којим случајем ради у „Јумку”, урадио тако нешто, наш саговорник одговара:

– Не постоји теоретска шанса да тамо радим, а друго никада, ни да имам пара, не бих купио „Јумко” јер им ни са њихових 56 синдиката нема помоћи – уверен је Стевановић.

Међутим, Снежана Величковић би својим парама стала иза својих ставова:

– Зашто да не, ако би остали радници хтели, то изгледа као занимљива идеја. Убеђена сам да у овом предузећу сви можемо да радимо и да зарадимо. Смела бих и личну имовину да ставим под хипотеку. Нико нам то још досад није предложио, али сам сигурна да би добар део радника то прихватио. Мислим да има те воље међу колегама. Било би лепо кад бисмо сви били власници, сви бисмо дали свој максимум, коначно бисмо могли да радимо и живимо од свог рада – заинтригирао је Снежану овај предлог. Признаје да би јој, уколико се већ упушта у такав посао, требала чврста гаранција државе.

Да раднички конзорцијуми могу да конкуришу приватним власницима сведочи и пример ауто-превозничког предузећа „Југопревоз” из Крушевца. Тамошњи радници победили су још крајем 2005. године на аукцији у Агенцији за приватизацију, купили сопствену фирму, досад отплатили четири од шест рата (од којих свака износи 405.700 евра) и сада успешно спроводе инвестициони програм.

Ова прича је за Александра Стевановића готово риплијевска. Толико је, каже, невероватна да је само изузетак који потврђује правило. А у којим фабричким круговима штрајкачи могу да постану актери овако бајковите пословне приче у највећој мери зависи од тога да ли бар на папиру постоји шанса да фирма може да се опорави. Тако бар о овом хипотетичком питању мисли Бранко Павловић, бивши директор Агенције за приватизацију.

– Не може се, на пример, радницима „7. јула” из Куршумлије рећи: е, ’ајде, ви сами покрените фирму. Ту мора локална самоуправа о свом трошку да направи анализу има ли спаса том предузећу. Општински челници се праве потпуно луди. А ако се покаже да спаса нема, онда то отворено треба рећи радницима и завршити са агонијом. Па неће „7. јул” да проради само зато што тавори годинама. А либерали који тврде да би очајни радници требало својим парама да стану иза својих ставова добро знају да све и кад би запослени хтели да ставе под хипотеку личну имовину ниједна банка им не би дала такав кредит – сматра Павловић.

Људи су, каже он, деценије провели у тој фабрици и онда је логично зашто је у њима дубоко укорењен став да је то нешто њихово. Истина је, каже наш саговорник, да код нас не постоји ни правни оквир који би тако нешто дозволио. Инсајдерска приватизација могућа је једино да радници у предузећу коме прети стечај, и то само у случају уколико фирма више дугује њима него осталим повериоцима, постану њени власници, каже Павловић и додаје:.

– Тада је могуће урадити конверзију дугова у капитал. Не рачунам аукције на којима радници својим парама, без икаквих повластица, теоретски могу да конкуришу туђим парама. Не рачунам ни берзу где онај ко има паре купује шта хоће. Али, поента је да све и да је тако нешто могуће, систем је постављен да вуче предузеће у банкротство.

Сутра: Стечај реалнији од радничких кооператива