Трагом ходника љубави

Од нашег специјалног извештача
Никозија, јула – Кипар одвајкада важи за Афродитино острво јер је првобитно средиште њеног култа било управо ту, у овој малој медитеранској земљи.

Онај почетни део приче о грчкој богињи лепоте, љубави и плодности – да се родила из морске пене – мање-више свима је познат за разлику од детаља да је римска Венера (њено друго име) изронила на месту, по легенди, где је Крон, син Урана и Геје (Неба и Земље), вођа нараштаја титана и други по реду владалац света, бацио одсечене гениталије свог оца. То место, верује се, налази се „негде” у околини живописног Пафоса.

Многи који дођу на Кипар, међутим, наоружани информацијом да има и једно друго место на острву које би глатко могло да конкурише „званичној” верзији појаве божанствене жене прекрасног тела, јуре тамо да га фотографишу за успомену иако оно, као такво, није обележено ни у једном домаћем бедекеру.

А призор је следећи: из мора, сасвим близу шљунковите обале уз део пута који води од Лимасола доле на југ, пркосно штрче три кречњачке стене различитог облика и величине. За ону најнижу и најмању, која са даљине уз мало маште истина посећа на некакву џиновску шкољку „поуздани” извори тврде да се сумња да је то, заправо, колевка Афродитиног рођења. Отуда нема особе која се, пролазећи туда, није зауставила па са провизорно раскрченог паркинга, на којем као стражарница стоји један монтажни киоск који нуди све што људима треба, „од игле до локомотиве”, претрчала пуну линију и узаним путељком сишла до шљунковите плаже да изблиза начини снимак те загонетне стене. Какав год да је утисак ко стекао док је посматрао те морске хриди, које вековима неуморно запљускује топли Медитеран, није могао а да не помисли на генијалног Сандра Ботичелија и његово ремек дело „Рађање Венере”.

Жене верују у чуда

Када је, не тако давно, из ресорног министарства кипарске владе потекао предлог да се у једној области јужно од Пафоса изгради тематски парк посвећен „најлепшој” ( како је, по легенди, писало на златној јабуци коју јој је од три богиње доделио тројански краљевић Парис), мислило се да би најјачи адут за масовније привлачење туристичких сладокусаца била једна огромна скулптура Афродите која би надвисила читав приобални комплекс. Под притиском јавности, на сву срећу, митски лик који се продаје на готово свему што носи ознаку кипарског сувенира – тако је спасен да не буде исмејан и извргнут најгорем руглу, како су то тада горко приметили домаћи стручњаци.

Покушај да се примат туристичког магнета везаног за жену божанског изгледа одузме једном другом месту на коме се она наводно купала а које је одавно у овом делу острва главна атракција – тако је пропао.

Такозвана Афродитина купатила, како пише на дрвеној табли закаченој конопцем на грани која је надвисила малу површину воде у пећини од растиња, ушушканој у шуми недалеко од Пафоса, омиљена је дестинација женског рода. У оскудно обележени простор замишљене Афродитине интиме улази се бесплатно. Нема водича нити брошуре да упути посетиоца бар у неке ситне тајне овог идеалног места за предах, на којем баш као код италијанске фонтане ди Треви у Риму свако баца новчић не би ли му се испунила жеља коју је помислио тог часа. Многе жене, како се прича, овде воле и да гурну руку у воду због, како верују, њеног чудотворног дејства. Иначе, цео амбијент је као створен за благо опуштање и слатко сањарење. Колико је, заиста, била моћна Афродита говори и то што је и једном краљу који је стекао славу више као скулптор него као ратник услишила најважнију животну жељу. Легенду о томе, иначе, спомиње Овидије у „Метаморфозама”, а славни писац Бернард Шо искористио ју је за чувеног „Пигмалиона”.

Кипарки владар, по једној верзији ове бајке, својим је рукама извајао тако савршену фигуру жене да се у њу истог часа заљубио. Пун страсти за немим кипом, напросто је опседао Афродиту да оживи Галатеу, изабраницу свог срца. Очарана снагом љубави, богиња је, прича се тако завршава, услишила његову молбу.

Загонетни замак Колоси

Беренгарија, принцеза од Наваре, поред Афродите, спада у сам врх женских ликова који се тако често помињу у причама на Кипру. Као вереница Ричарда Лављег Срца, бележи историја, пратила је у флоти енглеског краља у његовом крсташком походу (1189–1192) на Свету земљу. Како је на домаку Кипра брод у коме се налазила будућа млада доживео страшан бродолом, крхка Беренгарија завршила је у заточеништву тадашњег самопроглашеног владара Кипра Исакијуса. Уместо у Светој земљи Ричард Први се усидрио у Лимасолској луци, а чим је ослободио своју драгану, сестру и остале пратиље, саградио је, по казивању неких локалаца, прекрасан замак чије зидине и данас стоје у селу Колоси.

Због ове витешке љубавне приче између енглеске крунисане главе (за коју неки британски извори тврде да је био хомосексуалац и да није оставио наследника) и кћерке краља од Наваре, на шта у „мртвим” летњим месецима воле да подсете новинари, Колоси су постали, нарочито за жене, посебно атрактивна туристичка дестинација. А кад се стигне тамо, плати улаз и уз тек купљену књижицу „О тврђави Колоси кроз векове” од докторке Екатерине Аристидоу, потом прокрстари празним одајама осветљеним једино по дану када сунчеви зраци продиру кроз ретке узане прозоре – постаје јасније о каквој је знаменитости реч.

Тврђаву, чији поједини зидови и данас могу да се виде, по једној верзији, подигао је 1210. године краљ Хуго Први и даровао је витезовима Хоспиталцима, касније названима Одредом светог Џона од Јерусалема.

Када су чланови овог реда одлучили да свој штаб пребаце на Родос а касније на Малту, замак на четири спрата огромних просторија у којима влада тешка хладовина прешао је у руке витезова Темплара којима је, по записима, Ричард Лављег Срца продао цело острво само после године боравка на њему и у тренутку када се спремао да настави започети крсташки поход, за који му је овога пута требало више пара.

Темплари, по точку времеплова, владали су Кипром наредних 300 година и неко „јачег пола” коме је то познато неће пропустити прилику да, кад стигне на острво, не види Колосе, које је, колико год да „носе” печат мушкости, „прославила” и прича да су се управо ту венчали Ричард и Беренгарија, по којој су назване неке куће на острву.