Напредак или бекство од невоља

Спремност младих да покажу своју хоризонталнудруштвену мобилност, односно потребу да мењају место у коме живе повезана је са два низа чинилаца, који имају различиту вредносну димензију за политичку заједницу. Позитивна конотација је у вези са променом средине у циљу школовања, бољег посла, новог окружења, једном речју напредовања.... Са друге стране, негативна конотација је она када су мотиви покретљивости у вези са лошим политичким и друштвеним перспективама, ниским социјалним стандардом, неизвесном будућношћу... Тада се промена места живљења не види као могућност напретка него као бекство од невоља и недаћа.

Највећи проценат младих показује склоност ка унутрашњим миграцијама. Одговори испитаника зависе од типа насеља и региона из кога испитаници долазе. Омладина из руралних насеља види своју будућност у суседним урбаним местима. Омладина из малих урбаних средина види своју будућност у великим урбаним срединама док омладина из великих урбаних средина своју будућност види у иностранству. Дакле, аспирације су увек ка већим срединама, а испитаници показују своју „скромност” тиме што им се очекивања своде на селидбу ка „првој наредној инстанци”.

Приметне су, међутим, разлике у погледу виђења своје будућности у односу на истраживање спроведено међу омладином у сарадњи са Министарством омладине и спорта у децембру 2007. године (види графикон).

Знатно је повећан број младих који своју будућност виде у месту у ком живе. Даље, смањио се број оних који себе виде у неком суседном месту, благо се повећао број младих који би живели у неком већем граду, као што су Нови Сад, Београд, Ниш или Крагујевац. Смањио се број оних који би у иностранство, али и повећао број оних којима је будућност непрозирна, односно не знају да одговоре или још не размишљају о томе.

(/slika2)Издвајамо три низа чинилаца којима се ови резултати могу тумачити. Најпре, социјалном несигурношћу коју млади имају с променом средине, немогућношћу да се обезбеде минимални услови за формирање породице (стан, кола, сигурни приходи). Када је у питању одлазак у иностранство чињеница је да су околности знатно погоршане и да је у развијеним земљама (којима млади доминантно теже) тешко пронаћи радну позицију. Не треба заборавити да је и политичка елита почела да ради озбиљније на проблемима младих, те и део заслуга за промену ставова младих можемо приписати томе.

Да ли ово значи да млади не би напустили Србију да им се пружи прилика? Истраживачки налаз даје одричан одговор. Млади (које смо у овом случају подели у три категорије) више су склони напуштању Србије од остатка популације. У просеку, дупло више омладине каже да жели у иностранству него популација оних који су старији од 30 година. Дакле, млади би ипак желели у иностранство, али су реални у сагледавању могућности и „пристају” и на друге опције, јер није лако отићи и живети у иностранству тек тако.

Иначе, налаз о томе колико младих би напустило Србију готово је идентичан неким ранијим налазима – према једном истраживању јавног мњења међу омладином из 2002. године, 53 одсто младих је одговорило да би напустило Србију, 16 одсто да не би, док чак 31 одсто није знало да одговори на то питање. Као што видимо, просек одговора омладине у овом истраживању је 54 одсто, што значи да се у жељама младих за одлазак у иностранство није готово ништа променило. Мотиви одласка повезани су са могућношћу бољег школовања и усавршавања знања, али кључни мотив је у вези са питањем стандарда. Он је дат у више различитих одговора (запослење, боља плата, стандард...) али сви упућују на исту врсту мотивације. Конкретне активности које би довеле до одласка у иностранство имало је само шест одсто младих и по томе се не разликују од остатка старије популације, за шта се може рећи да је срећа у несрећи.

Програмски директор Цесида