Napredak ili bekstvo od nevolja

Spremnost mladih da pokažu svoju horizontalnudruštvenu mobilnost, odnosno potrebu da menjaju mesto u kome žive povezana je sa dva niza činilaca, koji imaju različitu vrednosnu dimenziju za političku zajednicu. Pozitivna konotacija je u vezi sa promenom sredine u cilju školovanja, boljeg posla, novog okruženja, jednom rečju napredovanja.... Sa druge strane, negativna konotacija je ona kada su motivi pokretljivosti u vezi sa lošim političkim i društvenim perspektivama, niskim socijalnim standardom, neizvesnom budućnošću... Tada se promena mesta življenja ne vidi kao mogućnost napretka nego kao bekstvo od nevolja i nedaća.

Najveći procenat mladih pokazuje sklonost ka unutrašnjim migracijama. Odgovori ispitanika zavise od tipa naselja i regiona iz koga ispitanici dolaze. Omladina iz ruralnih naselja vidi svoju budućnost u susednim urbanim mestima. Omladina iz malih urbanih sredina vidi svoju budućnost u velikim urbanim sredinama dok omladina iz velikih urbanih sredina svoju budućnost vidi u inostranstvu. Dakle, aspiracije su uvek ka većim sredinama, a ispitanici pokazuju svoju „skromnost” time što im se očekivanja svode na selidbu ka „prvoj narednoj instanci”.

Primetne su, međutim, razlike u pogledu viđenja svoje budućnosti u odnosu na istraživanje sprovedeno među omladinom u saradnji sa Ministarstvom omladine i sporta u decembru 2007. godine (vidi grafikon).

Znatno je povećan broj mladih koji svoju budućnost vide u mestu u kom žive. Dalje, smanjio se broj onih koji sebe vide u nekom susednom mestu, blago se povećao broj mladih koji bi živeli u nekom većem gradu, kao što su Novi Sad, Beograd, Niš ili Kragujevac. Smanjio se broj onih koji bi u inostranstvo, ali i povećao broj onih kojima je budućnost neprozirna, odnosno ne znaju da odgovore ili još ne razmišljaju o tome.

(/slika2)Izdvajamo tri niza činilaca kojima se ovi rezultati mogu tumačiti. Najpre, socijalnom nesigurnošću koju mladi imaju s promenom sredine, nemogućnošću da se obezbede minimalni uslovi za formiranje porodice (stan, kola, sigurni prihodi). Kada je u pitanju odlazak u inostranstvo činjenica je da su okolnosti znatno pogoršane i da je u razvijenim zemljama (kojima mladi dominantno teže) teško pronaći radnu poziciju. Ne treba zaboraviti da je i politička elita počela da radi ozbiljnije na problemima mladih, te i deo zasluga za promenu stavova mladih možemo pripisati tome.

Da li ovo znači da mladi ne bi napustili Srbiju da im se pruži prilika? Istraživački nalaz daje odričan odgovor. Mladi (koje smo u ovom slučaju podeli u tri kategorije) više su skloni napuštanju Srbije od ostatka populacije. U proseku, duplo više omladine kaže da želi u inostranstvu nego populacija onih koji su stariji od 30 godina. Dakle, mladi bi ipak želeli u inostranstvo, ali su realni u sagledavanju mogućnosti i „pristaju” i na druge opcije, jer nije lako otići i živeti u inostranstvu tek tako.

Inače, nalaz o tome koliko mladih bi napustilo Srbiju gotovo je identičan nekim ranijim nalazima – prema jednom istraživanju javnog mnjenja među omladinom iz 2002. godine, 53 odsto mladih je odgovorilo da bi napustilo Srbiju, 16 odsto da ne bi, dok čak 31 odsto nije znalo da odgovori na to pitanje. Kao što vidimo, prosek odgovora omladine u ovom istraživanju je 54 odsto, što znači da se u željama mladih za odlazak u inostranstvo nije gotovo ništa promenilo. Motivi odlaska povezani su sa mogućnošću boljeg školovanja i usavršavanja znanja, ali ključni motiv je u vezi sa pitanjem standarda. On je dat u više različitih odgovora (zaposlenje, bolja plata, standard...) ali svi upućuju na istu vrstu motivacije. Konkretne aktivnosti koje bi dovele do odlaska u inostranstvo imalo je samo šest odsto mladih i po tome se ne razlikuju od ostatka starije populacije, za šta se može reći da je sreća u nesreći.

Programski direktor Cesida