Бизнис патриотизам

Одлазак делегације од тридесетак наших привредника у Софију на иницијативу "Делте", како би на лицу места испитали могућности за пласман своје робе кроз тамошњи трговински ланац "Пикадили", који је недавно купила највећа српска приватна компанија, дочекан је са неподељеним пословним симпатијама. Профит и интерес, истина, не познају и не признају у начелу родољубиве изливе осећања у економији, али ако се с мало адреналина може зарадити који постотак више – зашто не. Питање је, међутим, границе на којој некакав економски патриотизам пада у амбис национализма. То смо у Србији, нажалост, осетили последњих година девете деценије прошлог века када је због словеначке подршке албанским сепаратистима заведен бојкот робе из "дежеле". Како се то завршило – сви добро знамо.

Да ли се, одиста, покушаји попут "Делтиног" могу оквалификовати као економски патриотизам? Условно – да. Неспоран је циљ. Да се у његовим продавницама нађе више наших производа и тиме повећа извоз робе у земљу која је од почетка ове године у Европској унији. У томе су, без сваке сумње, интерес нашли и ти директори. Тржиште Србије је за већину од њих постало тесно па је могући "Делтин" извозни вентил добродошао. Наравно, рачуница мора да им покаже колико тај пословни корак кошта и шта им доноси.

У "Делтиној" делегацији у Софији није било представника државе, јер се сада политичари очигледно клоне најбогатијег Србина, како не би били оптужени за корупцију. Сетимо се колико је проблема имао вицепремијер Божидар Ђелић, када је отворио "Делта сити" у Новом Београду. То показује да још нисмо сазрели као демократско друштво. Јер, ако је Мирослав Мишковић крив за монополско понашање у Србији, о томе ће коначну одлуку донети суд. Али, његово пословно ширење у региону не би требало да буде спорно и бојкотовано од државних званичника. Када званични Загреб подржава Тодорића, а Љубљана Меркатор, они немају такве дилеме.

Уосталом, такви уједињени напори политике и економије нису непознати у свету. Својевремено је, рецимо, Хелмут Кол, велики немачки канцелар, на први пут у Кину повео са собом неколико стотина директора највећих компанија који су, упоредо с политичким преговорима, направили неколико милијарди долара нових извозних и других послова.

Није непознато да се амбасадори великих земаља, па чак и премијери, не либе да у свакој прилици заступају интересе своје привреде и појединих фирми. Последњи случај амбасаде Аустрије више је него речит. На писање наше штампе да се против победника на тендеру за РТБ Бор, Мирка Ковача, води некакав судски спор и да би по том основу могао бити дисквалификован, реаговало је аустријско дипломатско представништво и, што би рекли, "са обе ноге" стало иза свог грађанина и пословног човека.

На одлуку наше Републичке радиодифузне агенције да не одобри националну фреквенцију немачкој РТЛ телевизији, први глас против дигао је тадашњи амбасадор Немачке у Србији Андреас Цобел, који се доцније прославио по не баш дипломатски сроченим претњама Србији по питању статуса Косова и Метохије. Привредни представници Немачке, на пример, као што је комора, али и других земаља код нас, најмање половину своје плате морају да зараде продајући робу и услуге своје земље код нас.