Здрава храна шанса за развој

Без значајних улагања и стратегије за производњу органске хране нема здраве квалитетне и нутритивне хране на 80 одсто земљишта у Србији на којем може да се производи ова изузетно квалитетна, и јако скупа храна која се све више тражи у земљи и иностранству – каже Драги Стевановић, професор Пољопривредног факултета у Београду. Како каже потребно је знатно повећати употребу индустријског ђубрива за исхрану воћа и поврћа, са којим се могу повећати приноси и квалитет наших производа – хране за 50 одсто можда и знатно више, за наше потребе и конкурентни извоз. Да би се то постигло треба користити ђубриво из наше хемијске индустрије и увести високо стручне контролисане критеријуме њихове употребе уз одређене државне субвенције, што су увек радиле и данас раде све развијене (земље западне Европе, Америке и Јапана) и оне које желе да буду то (на пример Кина) пољопривредне земље света.

„Шта би друго требало да поткрепи претходно него чињеница да су се две трећине светске производње ђубрива производиле и примењивале у пољопривредно развијеним земљама западне Европе, Северне Америке и Јапана, тојест у земљама где живи само једна трећина становништва ове планете“, истиче професор.

Стевановић је боравећи у Кини у више наврата, као одабрани експерт за ову област, уверио се да се ова најмногољуднија земља света за последњих двадесет година (након друштвених промена) ослободила увоза хране (само је увоз житарица смањила са 80 на пет милиона тона) овом стратегијом, односно изградњом своје индустрије ђубрива и повећањем њихове употребе до оптимума.

(/slika2)Где је Србија почетком овог века? На жалост, на последњем месту у Европи, са непуних 80 килограма по хектару основних активних материја (азота, фосфора и калијума) које се примењују путем минералних ђубрива, док је то у земљама западне Европе од 220-450 килограма по хектару.

Стевановић указује на још један апсурд из ове области, за који сматра да није забележен ни у једној земљи света, а то је да и поред овако ниске употребе средстава за исхрану поврћа и воћа последњих година овај посао у Србији обављају углавном „само прометници“ а не струка и наука, увозећи овај репроматеријал из око 40 светских хемијских компанија. По његовим речима ова средства се користе само мало у редовној ратарској производњи али зато знатно и непотребно више (два до шест пута) на малим површинама такозване интензивне производње (пре свега у заштићеним просторима – пластеницима, производњи кромпира, савременим воћњацима...), што је по његовом мишљењу погрешно а често форсирано од појединих стручњака.

„У овој ситуацији сигурно да се није могла спроводити довољно стручна контрола њиховог квалитета и начина употребе а што је утицало на врло честе случајеве производње (аргументовано и проверавано у нашој агрохемијској лабораторији), здравствено ризичне хране, посебно поврћа а лично смо упознати да неки наши производи због тога нису могли да пређу границу,” закључује Стевановић..