Саосећање са вољеном особом

Заволимо неку особу онда када почнемо да сматрамо да нам је она као људско биће важна и вредна. Тада се за њу емоционално везујемо. А када нам је друга особа важна, тада нам постаје важно и како се она осећа, да ли се она осећа пријатно или се осећа непријатно.

Када некога волимо желимо да се та особа осећа пријатно. Трудимо се да се тако и понашамо, да изазовемо пријатност, а да не изазовемо непријатност. Да би знали како ће вољена особа реаговати на наше понашање, потребно је да је познајемо. Када показујемо љубав то чинимо оним радњама и гестовима које изазивају пријатност код вољене особе: нежно је помилујемо, упутимо јој лепу реч, учинимо јој неку услугу, дамо јој поклон који ће је обрадовати, дамо јој себе и своје време…

Осим повезаности наших поступака и осећања вољене особе, постоји повезаност између њених и наших осећања. Реч је о принципу саосећајности, односно симпатије. То једноставно значи да нам је драго када се вољена особа осећа пријатно, а да нам је жао када се вољена особа осећа непријатно. У љубави наша осећања резонирају са осећањима вољене особе, ми осећамо са њом, дакле са-осећамо. Док за саосећање у жалости постоји сажаљење као посебна реч, такве речи нема за саосећање у радости.

У непријатељским односима нема саосећања. У мржњи постоји антипатија или противосећајност. То значи да су емоције супротне: особа се осећа пријатно када се њен непријатељ осећа непријатно; особа се осећа лоше када се непријатељ осећа пријатно. Неосећајност или апатија је такође облик непријатељства: особи је свеједно како се осећа онај други који није пријатељ, било да ужасно пати, било да се осећа пријатно.

Када саосећамо са вољеном особом то нас може, онда када је то могуће, покренути на акцију којом делујемо на емоционално стање вољене особе како би се она осетила пријатније.

Однос љубави је комплексан однос тако да је саосећајност само један од принципа који га сачињавају. Постоје и други принципи који му дају равнотежу. И зато људи који у љубави прецењују саосећајност избегавају конфликте, повлађују партнеру у свему и одустају од својих жеља. Када је у питању љубав према деци то може бити веома лоше за дететов развој јер води до синдрома размаженог детета. Многи одрасли људи користе принцип саосећајности да би „емоционално изнудили” жељену реакцију вољене особе: „Ако ме заиста волиш, ти се нећеш тако понашати јер онда ја ужасно патим”.