Saosećanje sa voljenom osobom

Zavolimo neku osobu onda kada počnemo da smatramo da nam je ona kao ljudsko biće važna i vredna. Tada se za nju emocionalno vezujemo. A kada nam je druga osoba važna, tada nam postaje važno i kako se ona oseća, da li se ona oseća prijatno ili se oseća neprijatno.

Kada nekoga volimo želimo da se ta osoba oseća prijatno. Trudimo se da se tako i ponašamo, da izazovemo prijatnost, a da ne izazovemo neprijatnost. Da bi znali kako će voljena osoba reagovati na naše ponašanje, potrebno je da je poznajemo. Kada pokazujemo ljubav to činimo onim radnjama i gestovima koje izazivaju prijatnost kod voljene osobe: nežno je pomilujemo, uputimo joj lepu reč, učinimo joj neku uslugu, damo joj poklon koji će je obradovati, damo joj sebe i svoje vreme…

Osim povezanosti naših postupaka i osećanja voljene osobe, postoji povezanost između njenih i naših osećanja. Reč je o principu saosećajnosti, odnosno simpatije. To jednostavno znači da nam je drago kada se voljena osoba oseća prijatno, a da nam je žao kada se voljena osoba oseća neprijatno. U ljubavi naša osećanja rezoniraju sa osećanjima voljene osobe, mi osećamo sa njom, dakle sa-osećamo. Dok za saosećanje u žalosti postoji sažaljenje kao posebna reč, takve reči nema za saosećanje u radosti.

U neprijateljskim odnosima nema saosećanja. U mržnji postoji antipatija ili protivosećajnost. To znači da su emocije suprotne: osoba se oseća prijatno kada se njen neprijatelj oseća neprijatno; osoba se oseća loše kada se neprijatelj oseća prijatno. Neosećajnost ili apatija je takođe oblik neprijateljstva: osobi je svejedno kako se oseća onaj drugi koji nije prijatelj, bilo da užasno pati, bilo da se oseća prijatno.

Kada saosećamo sa voljenom osobom to nas može, onda kada je to moguće, pokrenuti na akciju kojom delujemo na emocionalno stanje voljene osobe kako bi se ona osetila prijatnije.

Odnos ljubavi je kompleksan odnos tako da je saosećajnost samo jedan od principa koji ga sačinjavaju. Postoje i drugi principi koji mu daju ravnotežu. I zato ljudi koji u ljubavi precenjuju saosećajnost izbegavaju konflikte, povlađuju partneru u svemu i odustaju od svojih želja. Kada je u pitanju ljubav prema deci to može biti veoma loše za detetov razvoj jer vodi do sindroma razmaženog deteta. Mnogi odrasli ljudi koriste princip saosećajnosti da bi „emocionalno iznudili” željenu reakciju voljene osobe: „Ako me zaista voliš, ti se nećeš tako ponašati jer onda ja užasno patim”.