Хрватско скретање удесно

„Кад ме je (Иво) Санадер питао кога бих из Хрватске демократске заједнице подржао (као председничког кандидата), рекао сам му да то не могу одговорити, али да могу кога сигурно не бих подржао и против кога бих био свим допуштеним средствима: против (Андрије) Хебранга”, рекао је хрватски председник Стипе Месић пет дана пре него што је Јадранка Косор, председник ХДЗ-а и премијер, и званично саопштила да је кандидат те странке за председника управо – Андрија Хебранг, досадашњи шеф посланичког клуба ХДЗ-а, син познатог предратног комунисте чије име и презиме носи.

„Била би катастрофа за Хрватску да човек с таквим ставовима дође на чело државе. Био би то крај хрватског пута у Европу, крај демократије у Хрватској и функционисања државних институција”, изјавио је у интервјуу ријечком „Новом листу” хрватски председник.

Избор Хебранга за председничког кандидата догодио се у месецу са низом догађаја на основу којих би се могло наслутити да се у Хрватској ствара политичка клима која погодује крајњој десници. Прво је Санадерова потпуно ненадана оставка на место премијера потресла Хрватску. Миљенко Јерговић, писац и новинар, у полемици са Хебрангом, написао је да је са повлачењем Санадера „власт ХДЗ-а изгубила антифашистички легитимитет. Током само једног поподнева вратили смо се у деведесете.”

Нешто од тих деведесетих поновило се неколико дана након објављивања Јерговићевог текста. Између 11. и 26. јула, у Книну, Шибенику и Дубровнику забележена су три напада на Србе. У два случаја оштећена је њихова имовина, а једном човеку су нанете физичке повреде. Крај месеца обележио је наступ певача Марка Перковића Томпсона у Биограду, којом приликом је рекао да су он и његови поклоници „За дом спремни иако издајници то не би хтели”, као и да ће се његове песме певати као што су се певале и 1991. Против Перковића пријава није поднета, јер су његове изјаве, саопштила је полиција, „дате у контексту чији садржај не упућује на постојање обележја прекршаја, ни кривичног дела”, док су актери напада у Дубровнику и Книну пронађени и против њих су поднете пријаве за злочин из мржње, како то дефинише хрватско законодавство. Већи потрес за јавност од Санадерове оставке ипак је било сазнање да новац из државне касе неће бити довољан за све буџетске кориснике, а последица тога је да је хрватски Сабор пре два дана повећао ПДВ са 22 на 23 одсто и увео накнаду на коришћење мобилних телефона од шест одсто. И можда и у тих 263,6 милиона евра које ће држава на овај начин додатно убрати од грађана треба потражити неке одговоре о хрватском десном скретању.

Хебранг је слутњи о скретању удесно дао допринос интервјуом НИН-у, објављеним дан пошто је Санадер поднео оставку, којим се укључио у вишегодишњу расправу о антифашистима и усташама.

Хебранг је тада рекао да комунисти у Другом светском рату нису делили вредности антифашизма, да већина антифашиста нису били комунисти, да су „хрватски и југословенски комунисти били на страни фашизма кроз Комунистичку интернационалу пактом Стаљин-Хитлер”, и да су се комунисти са злочинима које су починили на територији Хрватске после рата изједначили са фашизмом.

Оштар одговор Јерговића, касније и Славка Голдштајна, изазвала је Хебрангова тврдња да су се и Макс Лубурић, командант логора у Јасеновцу, као и његов отац Андрија Хебранг, борили за хрватске интересе.

„Сад, средства су фашистичка, страна је погрешна, али он се није борио против Хрватске, он (Лубурић) је видео своју визију Хрватске и то је за њега био једини исправни пут. А мој отац је видио своју визију, пут је био кроз комунистичку и антифашистичку делатност”, рекао је Хебранг.

Јерговићев одговор је гласио да су „тврдње попут Хебрангових о Лубурићу у бити свакога фашистичког и националсоцијалистичког уверења”.

Хебранг је касније негирао да је показао симпатије за Лубурића и нагласио да га је у интервјуу више пута назвао злочинцем и најавио да ће тужити Јерговића. Поводом те тужбе, Јерговић је рекао да му она даје прилику да учествује у „историјској и судбинској хрватској расправи”: „Је ли се Вјекослав Макс Лубурић борио за хрватске националне интересе (...) или се борио против хрватских националних интереса, као што сам ја био уверен када сам писао чланак.”

„То је оно о чему ће (...) морати да одлучује суд. (...). Та ће нас пресуда надрасти, јер она супстанцијално неће третирати ни мене, ни господина Хебранга, него Хрватску и све оно што може и сме бити хрватски национални интерес.”

Понешто о политичком профилу Хебранга говори и интервјуу који је дао „Новом листу” након што је изабран за председничког кандидата. Он је рекао да ће истицање тековина антифашизма бити окосница и његовог председничког мандата, јер је он „темељ хрватске државности”, те да подржава Перковића у његовим „домољубним ставовима”, али не и поздрав „За дом спремни” . Хебранг је рекао да никада не би Хрватима у Босни упутио поруку да је Сарајево њихов главни град, иако је то „формално тачно”.

„Хрватима у БиХ од матице домовине треба друга порука – да се Хрватска, како пише у Уставу, брине за дијаспору”, рекао је Хебранг.

На питање да ли би одузео одликовања осуђенима за ратне злочине, он је одговорио да то не би урадио, јер се „херојско дело се не може поништити каснијим казненим делом”.