Хаос у браку и породици

"После забаве" Татјане Илић је фрагментаран драмски текст који се бави положајем жене у савременом друштву, карактеристичном и по хаосу у породичним, пријатељским и брачним односима. Структурално, тематски и стилски сродан са телевизијским и филмским начином изражавања, текст је вредан због повремених, трагикомичних реплика које руше бројне илузије у којима су ликови запетљани. Са друге стране, текст није довољно подстицајан, зато што се углавном задржава на илустрацији постављених проблема, фали му промишљенији драмски развој ликова и њихових односа, који би генерисали озбиљнију емотивну идентификацију, прилично неопходну за ову врсту драме, која овде, дакле, изостаје.

Изглед сцене у представи редитељке Алисе Стојановић је функционалан због стилизоване једноставности (сценограф Дарко Недељковић), која омогућава да простор означава различита места (станови, канцеларије). Костими су такође једноставни, савремени, одговарају карактерима ликова (Зора Мојсиловић). Наташа Марковић коректно игра протагонисткињу Јелену, која је разведена и живи са ћерком Софијом (Тара Манић), храбра је и борбена, по потреби манипулативно заводљива, а у суштини усамљена и изгубљена. Јелена Ћурувија-Ђурица ствара лик њене пријатељице Зоране која лута од једне до друге промашене везе, самоуверена је и ноншалантно кокетна. Паулина Манов благо криви лик Соње, такође Јеленине другарице, чијег је мужа Јелена некада безобзирно завела, из досаде и/или потребе за самодоказивањем. Путем такве искривљености у изразу, глумица јасно показује однос Соње према Јелени, карактеристичан по некој врсти пренапрегнутог, неискреног, формалног опроста и помирења, који у реалности, оправдано, нису одрживи.

Павле Пекић одмерено театрално наступа у улози Петра, говори брзо, равно и механички, прецизно и убедљиво представљајући суштину лика, једног крутог, прагматичног и површног мушкарца, типичног јапија. Милан Чучиловић игра Јелениног бившег мужа Сашу као туњавог и безличног, у тој мери да га Јелена гута својом енергијом. Цвијета Месић у основи тачно поставља лик Јеленине мајке Цице, некадашње певачице, театрално представљајући њену (псеудо)уметничку ароганцију, размаженост и самодовољност. Путем те театралности се формира одмак од лика и коментарише чињеница одвратности њеног карактера, који је психолошки осакатио Јелену. Са друге стране, Месићева можда превише карикира Цицу, одузимајући јој уверљивост; лик би био опипљивији и драмски ефектнији да је карикатура умеренија.

Представа "После забаве" поставља питања друштвене позиције жене у данашњем, постфеминистичком времену нарушених традиционалних односа између полова, и у том погледу је занимљива, дакле због савремености и актуелности тематике. Ипак, није реч о представи високих уметничких домета, јер она, као и текст, остаје на површини приказивања породичних и друштвених односа, не продубљује их и не даје њихова аутентичнија тумачења.