С путинизмом у 2008.

Избор руског председника Владимира Путина за личност године, према одлуци уредништва угледног америчког часописа "Тајм", представљао је прави увод у уобичајену поплаву написа о томе како смо преживели протеклих 365 дана, шта смо очекивали, шта нам се остварило, шта није... Било како било, Путинова фотографија на "Тајмовој" насловници, као и разлози који су навели уредништво да одлучи како је одлучило, изазвали су праву малу пометњу. Посебно на Западу.
Ни накнадно објашњење "Тајма" да титула "личност године" иде уз онога чије је деловање обележило протеклу годину, без обзира на то да ли је тиме свет постао бољи или гори, није смирила противнике руског председника. Посебно не оне којима се већ и од саме речи путинизам коса диже на глави. Остаје, међутим, чињеница да је Владимир Путин током 2007. показао више од других светских политичара - како оних који су сишли са међународне сцене, тако и оних који су на њу тек ступили.

Русија иза председника

Наравно, руски председник тешко да би се докопао горепоменуте титуле да иза њега није стајала - Русија. Безрезервном подршком земљака која достиже и читавих 80 одсто не може данас да се подичи ниједан шеф државе. (Уколико не рачунамо председнике из категорије оних који на изборима обавезно добијају безмало 100 процената гласова.) За Русију и њене грађане протекла 2007. свакако би могла да се оцени позитивно. Порастао је животни стандард, цене енергената на светском тржишту ишле су у прилог растућој руској економији, технолошки напредак постао је један од главних циљева за време које тек долази, решавани су кључни социјални проблеми, година је прошла без ратних сукоба, дипломатија је обавила лавовски део посла, Сочи је добио Олимпијаду...

Али 365 дана који су за нама донели су и значајне промене на светској позорници. Кованица "хладни рат" помињана је много чешће него ранијих година. Поново су се распламсале шпијунске игре, запослени у амбасадама почели су да брину о томе да ли ће издржати цео мандат или ће, ко зна због чега, брзометно бити враћени кући. Окончање ратова, започетих у по свет далеко мирнијим временима, све је неизвесније. Организација Уједињених нација стављена је на велико искушење због нуклеарних амбиција Северне Кореје и Ирана, ратова у Африци, али и због намере САД и ЕУ да, зарад решавања проблема Косова и Метохије, самовољно погазе важеће принципе међународног права.

Амерички план о размештању противракетних система у Пољској и Чешкој, дакле на самој граници са Русијом, такође се јавио као непремостиви камен спотицања и, наравно, није остао без одговора - Москва је замрзла своје учешће у Договору о конвенционалном оружја у Европи. Трка у наоружању поново почиње да се захуктава. Стварају се нови савези, разбијају бивши.

Трагом цене нафте

О повратку неповерења у међународним односима можда најбоље сведочи изјава руског министра иностраних послова Сергеја Лаврова дата 21. децембра телевизијском каналу Вести-24. Наиме, према речима угледног дипломате, један од најближих заменика америчког државног секретара Кондолизе Рајс изјавио је недавно да у Вашингтону већ постоје планови према којима би се, у случају негативне реакције Москве на противправно признање независности Косова и Метохије од стране западних држава, могло потегнути питање признања независности неких руских региона на северном Кавказу. Не треба ни сумњати да се циља на прилике у Чеченији.

"Срео сам се са Кондолизом Рајс и питао је шта то значи? Она је категорички одбила и саму могућност да се о таквом нечему спекулише и додала да није ни упозната са ставом поменутог заменика", навео је Лавров.

Ипак, после учесталих америчких "прогноза" о могућим реакцијама Русије на осамостаљење Космета, као и о судбини Чеченије, Јужне Осетије, Абхазије, Придњестровља, Нагорно Карабаха па чак и Крима у Украјини, јасно је да се у Вашингтону, званично или незванично, свашта "кува".

Али вратимо се Путину. Пристајањем да се кандидује за Државну думу као први на листи Јединствене Русије, а потом и да да сагласност да буде кандидат за премијера, актуелни председник не само да је проширио круг свог деловања него је додатно учврстио правац којим би Русија требало да се креће током 2008. Па и касније.

Сличан поен постигнут је и пристанком председника да његов наследник буде умерени либерал и за светску сцену прихватљив Дмитриј Медведев. Све поменуто требало би највећу државу на свету да задржи на шинама којима се сада креће. Поготово ако се имају у виду прогнозе да би нафта у 2008. могла да достигне цену од 175 долара по барелу.