Ватерполисти Србије прваци света

Од специјалног извештача „Спортског журнала”
Рим, 1. августа – Србија је првак света у ватерполу. Колико је то изгледало бајковито пре Светског првенства у Риму, колико је то било далеко после такмичења у групи када смо изгубили од Шпанаца (11:9), победили нејаки Казахстан (20:3) и играли нерешено с Аустралијом (8:8).

Али, то је сада истина. Златне медаље су на јуначким прсима наших ватерполиста, који су били дивови када би се други сакрили у мишју рупу.

У оном делу турнира, најзанимљивијем, када из буре у базену испловљава само победник, наш тим је умео да изрони кад га потопе и да потопи оне који су мислили да су већ отпловили. Умео је да закрпи рупе на свом броду и да шаље на дно и оне који су изгледали непотопљиви. Није губио главу ни када је изгледало да нема чему да се нада, па макар бацао новчиће у фонтану жеља, а умео је да узме плен и када се чинило да је он већ у супарничким рукама.

Пред нашом подмлађеном репрезентацијом, која је први пут у оваквом саставу, са новим носиоцима игре, изашла на мегдан пао је у осмини финала домаћин Италија (7:5), није издржао ни олимпијски победник Мађарска у четвртфиналу (10:9), а свргнут је у осмини финала и светски првак из Мелбурна Хрватска (12:11).

И, коначно, у финалу је савладана и Шпанија. На најтежи могући начин, начин на који није довољно само да се зна да се игра ватерполо, него и да се имају нерви од челика, да глава буде хладна у узаврелој атмосфери, да воља надвлада матице које стварају емоције. Великом противнику је победоносни ударац задат на пенале. Било је у томе и много симболике. Пре две године, у Мелбурну, наш тим је баш на пенале и баш од Шпанаца изгубио и тако је једва велика екипа, можда и највећа коју смо имали у историји, тада остала празних руку. Сада је и то исправљено.

Судбина је хтела да последњи ударац зада Милан Алексић. Марљив, борбен играч, али и зналац ватерпола, који је до сада, предан свом основном послу да чува противничке играче, остајао у сенци. Он је у претходним утакмицама био јунак из сенке, јер је неочекивано дао можда и одлучујуће голове. Сада је у његовим рукама била одлука, од његове прецизности је зависило да ли ће огроман труд бити крунисан, од њега је зависило хоће ли ова генерација већ на првом кораку потврдити да је шампионског кова. И Алексић је тако шутирао да то ни два голмана не би могла, чини се, да одбране.

Настало је велико славље. По обичају у боду је бачен и селектор Дејан Удовичић, који је овим тријумфом доказао да је заслужио поверење, да му треба оставити кормило наше репрезентације до Лондона 2012.

Наравно, не постаје се светски првак ако цела екипа није била на шампионском нивоу. Али, увек има оних који поднесу већи део терета. Вања Удовичић, вероватно најбољи играч овог турнира, са три пројектила на почетку развејао је опасност да су Шпанци за нас несавладиви, што је, после пораза у првом колу просто висило у ваздуху. Имао је Филип Филиповић и овога пута своје чаролије, лобовање голмана је некако постао његов заштитни знак.

Имали су и остали играчи своје тренутке који ће се препричавати. Гол Душка Пијетловића, па Рађена којим је избрисана шпанска предност. Али, не сме да се заборави онај који није постигао ниједан гол, а био је можда и највећи јунак. То је голман Слободан Соро. У финалу, дакле када је бити или не бити, он је пружио вероватно своју најбољу партију на шампионату. Било је периода када је и по три пута узастопце заустављао противничке ударце, било је његових одбрана када је изгледало да је лопта већ у голу, а, на крају крајева, одбранио је и петерце.  

Имали су и Шпанци играчине. Хавијер Гарсија је имао свој дан – дао је чак пет голова. Опасан је био и Молина, двоструки стрелац. Али, остали су били укроћени. Ни горостасни центар Перез није могао против наших видри ништа, ни други његови саиграчи.

Штета је што утакмица није завршена нашом победом пре пенала. Не кажемо то навијачки, него зато што је било прилике. Али, овако је слађе. Овако смо показали да смо зрели да се надмећемо и ту, где многи кажу да је у ствари лутрија, коцка. Е па, каже се и да срећа прати храбре. А ова наша репрезентација има све: и знање, и храброст, и борбеност, и вољу, и младост, и жељу да напредује. А предвиђено је да она зенит достигне 2012. у Лондону на Олимпијским играма.

Можда ће неко рећи да су остале репрезентације биле без својих најбољих играча. Јесу и то је природно, тако се ради на почетку новог олимпијског циклуса и тако смо и ми урадили. И нико нема право да због тога каже да је наша медаља више позлата него злато. Не, она је сјајна да сјајнија не може бити.

Базен: Форо италико. Гледалаца: 5.400. Судије: Маргета (Словенија) и Коганов (Азербејџан). Искључења: Србија 11(2), Шпанија 11(3). Петерци: Шпанија 1(1). Стрелци из пенала: – Молина (одбрана), 1:0 Филиповић, 1:1 Х. Гарсија, 2:1 В. Удовичић, 2:2 Еспањол, – Прлаиновић (одбрана), – Маљарач (одбрана), 3:2 Алексић, 3:3 Пероне, – Гоцић (одбрана), 3:4 Молина, 4:4 Филиповић, 4:5 Х. Гарсија, 5:5 В. Удовичић, 5:6 Еспањол, 6:6 Прлаиновић, – Маљарач, 7:6 Алексић.

СРБИЈА: Соро, Аврамовић, Гоцић, В. Удовичић 3, Гак, Д. Пијетловић 1, Никић, Алексић, Рађен 1, Филиповић 2, Прлаиновић, Г. Пијетловић. Селектор: Деј. Удовичић.

ШПАНИЈА: И. Агилар, М. Гарсија, Мартин, Маљарач, Молина 2, Мингељ, Гаљего, Еспањол, Ваљес, Пероне, Перез, Х. Гарсија 5, Лопез. Селектор: Р. Агилар.

Дејан Стевовић