Vaterpolisti Srbije prvaci sveta

Od specijalnog izveštača „Sportskog žurnala”
Rim, 1. avgusta – Srbija je prvak sveta u vaterpolu. Koliko je to izgledalo bajkovito pre Svetskog prvenstva u Rimu, koliko je to bilo daleko posle takmičenja u grupi kada smo izgubili od Španaca (11:9), pobedili nejaki Kazahstan (20:3) i igrali nerešeno s Australijom (8:8).

Ali, to je sada istina. Zlatne medalje su na junačkim prsima naših vaterpolista, koji su bili divovi kada bi se drugi sakrili u mišju rupu.

U onom delu turnira, najzanimljivijem, kada iz bure u bazenu isplovljava samo pobednik, naš tim je umeo da izroni kad ga potope i da potopi one koji su mislili da su već otplovili. Umeo je da zakrpi rupe na svom brodu i da šalje na dno i one koji su izgledali nepotopljivi. Nije gubio glavu ni kada je izgledalo da nema čemu da se nada, pa makar bacao novčiće u fontanu želja, a umeo je da uzme plen i kada se činilo da je on već u suparničkim rukama.

Pred našom podmlađenom reprezentacijom, koja je prvi put u ovakvom sastavu, sa novim nosiocima igre, izašla na megdan pao je u osmini finala domaćin Italija (7:5), nije izdržao ni olimpijski pobednik Mađarska u četvrtfinalu (10:9), a svrgnut je u osmini finala i svetski prvak iz Melburna Hrvatska (12:11).

I, konačno, u finalu je savladana i Španija. Na najteži mogući način, način na koji nije dovoljno samo da se zna da se igra vaterpolo, nego i da se imaju nervi od čelika, da glava bude hladna u uzavreloj atmosferi, da volja nadvlada matice koje stvaraju emocije. Velikom protivniku je pobedonosni udarac zadat na penale. Bilo je u tome i mnogo simbolike. Pre dve godine, u Melburnu, naš tim je baš na penale i baš od Španaca izgubio i tako je jedva velika ekipa, možda i najveća koju smo imali u istoriji, tada ostala praznih ruku. Sada je i to ispravljeno.

Sudbina je htela da poslednji udarac zada Milan Aleksić. Marljiv, borben igrač, ali i znalac vaterpola, koji je do sada, predan svom osnovnom poslu da čuva protivničke igrače, ostajao u senci. On je u prethodnim utakmicama bio junak iz senke, jer je neočekivano dao možda i odlučujuće golove. Sada je u njegovim rukama bila odluka, od njegove preciznosti je zavisilo da li će ogroman trud biti krunisan, od njega je zavisilo hoće li ova generacija već na prvom koraku potvrditi da je šampionskog kova. I Aleksić je tako šutirao da to ni dva golmana ne bi mogla, čini se, da odbrane.

Nastalo je veliko slavlje. Po običaju u bodu je bačen i selektor Dejan Udovičić, koji je ovim trijumfom dokazao da je zaslužio poverenje, da mu treba ostaviti kormilo naše reprezentacije do Londona 2012.

Naravno, ne postaje se svetski prvak ako cela ekipa nije bila na šampionskom nivou. Ali, uvek ima onih koji podnesu veći deo tereta. Vanja Udovičić, verovatno najbolji igrač ovog turnira, sa tri projektila na početku razvejao je opasnost da su Španci za nas nesavladivi, što je, posle poraza u prvom kolu prosto visilo u vazduhu. Imao je Filip Filipović i ovoga puta svoje čarolije, lobovanje golmana je nekako postao njegov zaštitni znak.

Imali su i ostali igrači svoje trenutke koji će se prepričavati. Gol Duška Pijetlovića, pa Rađena kojim je izbrisana španska prednost. Ali, ne sme da se zaboravi onaj koji nije postigao nijedan gol, a bio je možda i najveći junak. To je golman Slobodan Soro. U finalu, dakle kada je biti ili ne biti, on je pružio verovatno svoju najbolju partiju na šampionatu. Bilo je perioda kada je i po tri puta uzastopce zaustavljao protivničke udarce, bilo je njegovih odbrana kada je izgledalo da je lopta već u golu, a, na kraju krajeva, odbranio je i peterce.  

Imali su i Španci igračine. Havijer Garsija je imao svoj dan – dao je čak pet golova. Opasan je bio i Molina, dvostruki strelac. Ali, ostali su bili ukroćeni. Ni gorostasni centar Perez nije mogao protiv naših vidri ništa, ni drugi njegovi saigrači.

Šteta je što utakmica nije završena našom pobedom pre penala. Ne kažemo to navijački, nego zato što je bilo prilike. Ali, ovako je slađe. Ovako smo pokazali da smo zreli da se nadmećemo i tu, gde mnogi kažu da je u stvari lutrija, kocka. E pa, kaže se i da sreća prati hrabre. A ova naša reprezentacija ima sve: i znanje, i hrabrost, i borbenost, i volju, i mladost, i želju da napreduje. A predviđeno je da ona zenit dostigne 2012. u Londonu na Olimpijskim igrama.

Možda će neko reći da su ostale reprezentacije bile bez svojih najboljih igrača. Jesu i to je prirodno, tako se radi na početku novog olimpijskog ciklusa i tako smo i mi uradili. I niko nema pravo da zbog toga kaže da je naša medalja više pozlata nego zlato. Ne, ona je sjajna da sjajnija ne može biti.

Bazen: Foro italiko. Gledalaca: 5.400. Sudije: Margeta (Slovenija) i Koganov (Azerbejdžan). Isključenja: Srbija 11(2), Španija 11(3). Peterci: Španija 1(1). Strelci iz penala: – Molina (odbrana), 1:0 Filipović, 1:1 H. Garsija, 2:1 V. Udovičić, 2:2 Espanjol, – Prlainović (odbrana), – Maljarač (odbrana), 3:2 Aleksić, 3:3 Perone, – Gocić (odbrana), 3:4 Molina, 4:4 Filipović, 4:5 H. Garsija, 5:5 V. Udovičić, 5:6 Espanjol, 6:6 Prlainović, – Maljarač, 7:6 Aleksić.

SRBIJA: Soro, Avramović, Gocić, V. Udovičić 3, Gak, D. Pijetlović 1, Nikić, Aleksić, Rađen 1, Filipović 2, Prlainović, G. Pijetlović. Selektor: Dej. Udovičić.

ŠPANIJA: I. Agilar, M. Garsija, Martin, Maljarač, Molina 2, Mingelj, Galjego, Espanjol, Valjes, Perone, Perez, H. Garsija 5, Lopez. Selektor: R. Agilar.

Dejan Stevović