Одлазе све млађи и образованији

Интензивнији одлазак наших грађана на привремени рад у иностранство забележен је средином 60-их година 20. века. Разлоге за то треба тражити у чињеници да вишкови становништва који су се ослобађали у пољопривреди нису више могли да буду апсорбовани у индустрији и другим делатностима. У исто време, у западноевропским земљама дошло је до повећане тражње за радном снагом, што је, у условима изразито либералне емиграционе политике, довело до тога да велики број наших грађана оде на тзв. привремени рад у иностранство. Како би пропратио ову појаву, Републички завод за статистику је први пут у попису 1971. године, поред становништва у земљи, регистровао и лица на раду у иностранству. Поступак је поновљен и у пописима 1981, 1991. и 2002. године.

На основу података ових пописа може се закључити да је шездесетих и седамдесетих година на рад изван земље одлазило већином становништво из сеоских средина. По правилу, реч је о млађем, али и недовољно образованом становништву, са основном школом или с непотпуним основним образовањем. У попису 1981. од укупног броја лица у иностранству са високом и вишом школом било је њих 3,5 одсто. Осамдесетих година у иностранство све више одлазе и лица са вишим нивоима образовања, јер земљама Западне Европе није била толико неопходна радна снага за обичне физичке послове. Овај тренд је поготово дошао до изражаја током деведесетих година, када је, у потрази за бољим условима живота и рада, земљу напустио велики број лица са највишим нивоом образовања. Према резултатима пописа 2002. године, од укупног броја наших грађана у иностранству са високом и вишом школском спремом – 75 одсто их је отишло после 1991. године. У контингенту лица старих 15 или више година која су напустила земљу у периоду од 1991. до 2002. године удео лица са вишим и високим нивоом образовања износио је чак 14 одсто. Такође, током овог периода међу лицима у иностранству повећан је удео градског становништва. Раније је, наиме, две трећине оних који су боравили у иностранству пристизало из ванградских насеља, али у деведесетим годинама та размера село – град је знатно измењена, јер је међу онима који су у иностранство отишли у периоду 1991–2002. било 46 одсто лица из градских и 54 одсто из осталих насеља.

Треба рећи да су подаци о нашим људима у иностранству непотпуни јер Републички завод за статистику никад није спроводио попис дијаспоре већ је током прикупљања података о становништву у земљи од чланова домаћинстава добијао податке и о лицима која су у иностранству. Тако су у попису 2002. добијени подаци о њих 415.000, међу којима је старијих од 15 година било око 350.000. Лица са завршеном високом или вишом школом је 34.000, а од тога 26.000 је отишло у иностранство у периоду 1991–2002.

Просечна старост наших грађана на привременом раду или боравку у иностранству нижа је него становништва у самој Србији за око седам година. Наиме, просечна старост становништва у Србији је изнад 40 година, а наших у иностранству 33,5 године, при чему су они који су отишли у периоду 1991–2002. у просеку стари свега 28 година, што је изразито неповољно за земљу: одлази младо, фертилно, радно способно, образовано становништво.

Највећи број од укупно пописаних лица у иностранству је у Немачкој (сваки четврти), затим Аустрији (сваки пети) и Швајцарској (сваки шести), тако да од укупног броја наших грађана у иностранству скоро две трећине живи у ове три земље. У последње време појавиле су се међутим и неке нове европске дестинације – Мађарска, Италија, Русија, Велика Британија, а од ваневропских земаља најчешће се одлази у САД, Канаду и Аустралију, док је удео наших грађана у Француској, некада традиционалној земљи пријема, знатно опао.

Подаци о повратницима из иностранства прикупљани су у пописима 1981. и 1991. године. Пописано их је око 64.000, односно око 63.000. Већина повратника (око 70 одсто) боравила је у иностранству до пет година.

Подаци о нашима у иностранству, али и о повратницима у земљу, биће прикупљани и у попису 2011. године.

*Републички завод за статистику, шеф одсека за спровођење пописа