Како смо престали да верујемо

Сви они само гледају себе, рећи ће већина грађана која не жели да гласа, а у овом тренутку би, према истраживањима, само 40 одсто бирача изашло на биралишта. A на првим вишестраначким изборима, 9. децембра 1990. године, није било никaквих проблема са одзивом грађана, на биралиштима се појавило 71,5 одсто уписаних бирача. Већина се определила за оне који су тврдили да са "њима нема неизвесности", па је СПС добио 195 посланичких мандата. Уместо обећаног шведског стандарда, добили смо земљу у којој је сигурна била само неизвесност сутрашњег дана. Две године касније, на децембарским изборима 1992. године, одзив бирача био је нешто мањи, али и даље добар – 69,72 одсто. Било је, то, међутим, време распада у крви бивше државе СФРЈ, а најбољу прођу на изборима имали су они који су умели најлепше да се бусају у патриотске груди. Лако су се прихватала и објашњења да су за тежак живот у Србији крви сви други, још лакше разне теорије завере о свету који нам баш ништа добро не жели. Зато је најлакше прошла прича да грађани морају да издрже све притиске у интересу државе. После ових избора социјалисти су остали на власти, али захваљујући радикалима који су подржали мањинску владу Николе Шаиновића. Наредна, 1993, година донела је инфлацију незабележену у историји и рај за све врсте спекуланата. Те године народ је и даље, у име виших циљева, трпео док су они који су, како се то и данас каже, умели да се снађу, стицали богатство. Опозиција се међусобно свађала, критиковала народ који "не зна да гласа", а број оних који су уопште желели да гласају лагано се смањивао. Некако се, на шта су и тада упозоравали неки аналитичари, није видела алтернатива. Ове гласове упозорења није имао ко да чује, па је на свим наредним изборима на биралиштима било све мање бирача док су редови пред страним амбасадама били све дужи.

Први председнички избори у Србији на којима Слободан Милошевић није био кандидат, пошто је постао председник СРЈ, пропали су, због тога што је цензус за излазност бирача од 50 одсто плус један, био недостижан. Ови избори одржани су у септембру 1997. године, а у други круг су ушли Војислав Шешељ и Зоран Лилић. У децембру је председник постао Милан Милутиновић, захваљујући и данас сумњивој победи у другом изборном кругу. Противкандидат социјалистима је и овога пута био Шешељ.

У свим овим годинама пре петооктобарских промена, грађанима су сви све обећавали. И ондашња власт и опозиција пробала је, између осталог, да наклоност бирача добије џаковима брашна, шећера... На последњим парламентарним изборима 1997. године, које су бојкотовали ДС и ДСС, на биралишта је изашло 57,4 одсто грађана. Бојкот ових партија донео је СПО-у профит у виду 45 посланичких мандата. Власт су, међутим, формирале листе СПС – ЈУЛ – НД и СРС, а кад је НАТО започео бомбардовање наше земље у савезну владу ушао је и СПО Вука Драшковића. Тако се још једна партија опробала на власти.

Народу коме се, ваљда, све лоше што је могло да се догоди и догодило, није више било не до чега. Општу апатију и безнађе, по једном истраживању почетком септембра 2000. године, заменио је гнев. Према истом истраживању, 41 одсто грађана свој живот оценило је као неподношљив, а 40 одсто као тешко подношљив. Овакво расположење грађана било је добра подлога за уједињену опозицију – ДОС. Народу је тада обећаван бољи живот, који ће, дабоме, стићи "довољно је само да изађете на биралишта у великом броју, оловка је најубојитије оружје". На септембарским изборима 2000. године на биралиштима се појавило 71,5 одсто грађана, победио је Војислав Коштуница, а на децембарским парламентарним изборима ДОС је, готово као СПС 1990. године, почистио политичке противнике.

На те изборе изашло је 57,72 одсто.

Тако су председнички избори 2002. године пропадали два пута (оба пута најуспешнији је био Војислав Коштуница), па још једном 2003. када је само 38,8 одсто бирача изашло на гласање.