Кутак за љубав

Зид осликан заљубљеним птицама и исписан стиховима Душка Радовића: "Тако је мало љубави међу људима. Ко уме да воли не би требало ништа друго да ради." То је прво што западне за око када се уђе у кабинет за грађанско васпитање у школи на Златибору. Ту су нацртана и два дрвета чије су крошње препуне дечјих права. Са зидова "сија" насмејано сунце приказујући задовољно дете које остварује своја права. А малишани су у овој школи заиста насмејани и раздрагани. – Трудила сам се да направим један топао кутак у коме ће ђаци стицати сазнања о осећањима, комуникацији, толеранцији, начинима за решавање конфликта, о својим правима и обавезама. Жао ми је што ова учионица није већа, па због тога овде не могу да уче сва деца која похађају грађанско, већ само мањe групe – објашњава за наш лист Милојка Јевремовић, наставница грађанског васпитања у школи на Златибору, која заправо представља огранак или истурено одељење чајетинске Основне школе "Димитрије Туцовић".

Да подсетимо, пре седам година у школама у Србији као обавезни избoрни предмети уведени су веронаука и грађанско. Свако дете мора да учи један од ова два предмета. Неки ученици иду на верску наставу, други пак на часове из грађанског, па се одељења деле и формирају се групе за похађање наставе из ових предмета.

– Група ђака првака знатно је, рецимо, већа од групе ученика другог разреда, па првачићима часове држим у обичној учионици, док са децом другог разреда радим у овом кабинету. У нижим разредима углавном подједнак број деце похађа веронауку и грађанско. Касније већ није тако, јер се у петом разреду деца поново опредељују. Тако у садашњим генерацијама петог и шестог разреда овде на Златибору немам ниједног ђака – каже наставница грађанског васпитања.

– За часове грађанског су нас пријавили родитељи, јер сматрају да до петог разреда не треба да учимо веронауку. Мисле да би то за нас било претешко, да не бисмо могли то да схватимо – казују углас ђаци другог разреда Катарина, Јасмина, Никола и Предраг.

Они су, веле, сада заволели грађанско и желели би да их маме и тате не исписују одатле.

– Никако сада не бисмо хтели на веронауку. Допада нам се што кроз цртање и игру учимо како лепо да се опходимо, да разговарамо, а не да се свађамо – причају ови малишани.

Управо су цртали најомиљенији лик из бајке. Јасмина је тако нацртала Снежану, објаснивши да је највише воли зато што је добра, вредна, брине о другима и што је лепа.

Према плану и програму, са ђацима првог и другог разреда се "одрађују" осећања. Тако првачићи већ увелико уче о осећањима као што су радост, туга, бес, страх. Кроз изразе лица на часу су показали како они изгледају када су срећни, тужни, уплашени или бесни. Потом су цртали насмејано, уплакано, уплашено и бесно дете. Затим су одиграли "игру поверења". Један број ученика је кроз учионицу водио друге ђаке који су жмурили, потпуно се препустивши својим "водичима".

– Битно је да су деца опуштена и да у учионици могу слободно да се крећу. Било би још боље када би постојали услови да деца седе у полукругу, а не да један другом гледају у потиљак – сматра наставница.

Према њеним речима, у трећем разреду дечаци и девојчице уче шта да раде и како да се понашају у одређеним животним ситуацијама. Уче о својим правима и обавезама. То су теме и за "четвртаке", с тим што у том узрасту деца уче опширније о томе.