Желим да се вратим, али немам где

„Сањам да се вратим у Книн. Ко се тамо родио и радни век провео, верујте ми, није ни желео да га напусти. Овде, у Београду, од четири стана, колико их има на мом спрату, три породице не познајем”, овако прича за „Политику” Јово Каблар, пензионисани инжењер из Книна. Овај седамдесетшестогодишњак, који је пред рат био и председник општине Книн, са супругом, сином и кћерком аутомобилом је бежао ка Србији испред „Олује”. Спаковао је само оно што је у ауто могло да стане. Иза себе је оставио четворособан стан, викендицу у околини Книна, омање пољопривредно земљиште у родном Голубићу... Успео је само да сачува викендицу у Шибенику, коју је касније продао како би сина стамбено обезбедио. У том стану и данас живе заједно.

– Када сам стигао у Србију, упућен сам на Космет, па сам у Приштини живео до бомбардовања, а потом долазим у Београд. У Книну ми је све остало – каже Каблар.

Данас у његовом стану у Хрватској живи један полицајац из Вуковара. Наш саговорник је, у жељи да се врати, тражио од хрватских власти да му обнове викендицу како би имао где да живи. Међутим, захтев је одбијен.

– Објашњено ми је да немам права на обнову куће, јер је установљено да сам све време живео у Книну у стану, а не у тој кући која се налази у околини и која је заправо породична кућа моје супруге. Такође, према њиховом Закону о одузимању имовине, остао сам и без мањег пољопривредног имања. Ја желим, али немам где да се вратим. Како?

У покушају да се врати Јова Каблара онемогућава и чињеница да су га хрватске власти осудиле на 12 година робије због учешћа у оружаном сукобу: „Од осам дела због којих су ме теретили, ниједно није истинито. Онда је, према Закону о амнестији, извршење казне стављено ван снаге. Дакле, казна није брисана, само је стављена ван снаге. Али, када сам отишао у Хрватску по нова документа, позвали су ме на информативни разговор. Била је то јасна порука да не желе да се вратим.”

Треба подсетити и на то да су он и још 40.000 пензионера остали без пензија за период од 1991. године па до окончања ратних сукоба. Каблар наводи да је Хрватска остала дужна у просеку 81 пензију по глави пензионера, што је укупно око четири милијарде евра.

В. Дугалић

-----------------------------------------------------------

Ретки примери успешног повратка Срба

Са своје фарме у селу Горња Бачуга на Банији, где има 130 грла, што крава музара, што подмлатка, породица Јањанин је јуче испоручила 1050 литара млека. То је негде и њихова просечна дневна производња с којом су се сврстали међу највеће сточаре у Хрватској. Реч је о Србима повратницима који су се, након збега у „олуји” већ после три године вратили у родно село, петнаестак километара далеко од Петриње. Судбина ове породице је, нажалост, ређи пример успешног повратка и опстанка Срба на своја имања у Хрватској , након свега што их је снашло у последњем рату.

(/slika2)Никола Јањанин, рекло би се глава и најагилнији члан фамилије у којој су његови отац и мајка, супруга, син и снаха и троје унучади био је иницијатор колективног повратка становништва Горње Бачуге из избеглиштва у Србији који се, по договору, требало да одвија под покровитељством међународне заједнице. „Услов је био да се овој акцији одазове бар 30 одсто мештана једног села па да се добије потпуна логистика која укључује материјалну помоћ и мере заштите. Кренуо сам по Србији да убеђујем земљаке и комшије да се заједно вратимо у наше село, али разумевања није било већ сам доживљавао и најпогрдније увреде. Да се разумемо, од свих избеглица из мог села ја сам се у Србији најбоље снашао. У мачванском селу Змињак где смо боравили успео сам чак да и уштедим око 50.000 тадашњих немачких марака. Поред услуга у обради земљишта, ја и син Дејан смо држали радионицу за оправку пољопривредне механизације. Дакле, инсистирање на повратку није било последица нашег несналажења у Србији већ то што смо, нарочито за оне који се нису снашли, видели бољу перспективу у завичају где смо ипак „своји на своме”, објашњава Никола.

Јањани су се вратили 25. јуна 1998. Кренули су са једном кравом и багером који су купили да би рашчистили рушевине, окрчили њиве. Две и по године су живели без струје, а једини приходи били су од продаје сира на пијацама у Петрињи и Сиску. Породица и пре рата позната као марљива и велики одгајивач стоке, брзо је и овај пут ширила своје стадо.

Међутим, није све ишло тако глатко. Породица је била изложена нападима и притисцима, нарочито првих дана након повратка.

Треба навести и податак да су Јањани након повратка на свом имању угостили дипломате из 40 амбасада у Загребу па је логично је да је хрватској држави после тога било у интересу да им пружа заштиту.

Ђ. Ђукић