Може ли се стопама Лазе Пачуа

Емисијом и продајом краткорочних трезорских записа с роком доспећа од три и шест месеци и годину дана, држава Србија показује решеност да, без обзира на повелику рупу у буџету, коначно прекине са вишедеценијском праксом олаког посезања у касу Народне банке ради попуне фискалног дефицита.

Да ли је разлог томе висока свест о штетности инфлаторне попуне државне касе, ауторитативна монетарна власт или пак строги надзор ММФ-а, није толико ни битно, колико је важна чињеница да се курс динара засад није отео контроли и да се инфлација не мери „статистичким таксиметром”.

Држава је досад продајом својих краткорочних дужничких папира успела да прикупи око 92 милијарде динара, а имајући у виду да је тражња тих хартија надмашила 134 милијарде за крај августа је најављена емисија првих једногодишњих записа, док би до краја следеће године, како је за „Политику” изјавио директор Управе за трезор Иван Маричић, могле да се појаве и средњорочне хартије с роком приспећа до три године.

Опредељењем надлежних да рупе у буџету попуњавају из реалних извора, а не из примарне емисије, могло би да значи да је влада решила да се послужи рецептом др Лазе Пачуа, легендарног српског министра финансија с почетка прошлог века. То би омогућило јасно разграничење монетарне власти и државних финансија, а тиме и праву независност Народне банке .

Од оснивања Привилеговане народне банке Краљевине Србије до данас њени односи с државом су ретко кад били идилични. Изузетак је период, о чему сведоче историјски подаци, кад буџетска и каса Народне банке „нису биле сестре”, у време министровања др Лазе Пачуа који је српске државне финансије успео да постави на здраве темеље.

Одмах по оснивању Народне банке, тадашња Краљевина рачунала је на подршку централне банке привредном развоју, али и танушној државној каси. Тадашња власт је одмах довела у питање одредбе Закона о НБ, којима је, између осталог, регулисан уговорни однос између државе и централне монетарне власти као два равноправна партнера.

Мучни однос између државе и НБ, у којима је власт често притискала и изнуђивала позајмице од централне банке, прекинут је марта 1908. законом којим је утврђено да се држава може задужити у својој емисионој установи само на два начина – есконтовањем својих бонова или привременом разменом државне готовине (злата и сребра) за једнаку количину одговарајућих новчаница, и то без надокнаде банци.

Пре доношења тог закона највећу заслугу за постављење државног рачуна прихода и расхода на реалну основу имао је др Лаза Пачу, најпре известилац скупштинског буџетског одбора и каснији министар финансија. Свој приступ вођењу државних финансија др Пачу је изнео учествујући у скупштинској расправи о Закону о Народној банци 1904. године:

„Народна банка не треба да буде извор за појачање државних прихода. Она може постати такав извор само посредним путем и благотворним утицајем на правилан развој и деобу кредита, који ће се од своје стране оплодити и подићи земаљску радиност и трговину, те на тај начин ојачати оне првобитне изворе из којих државна благајна долази до својих прихода.“

У споменици НБ из 1909. године између осталог пише: „...Валутна питања су производ економског и фискалног стања у којем се земља налази. Ако земља нема много дуга на страни, ако је активна у међународном билансу и ако су државне финансије у добром стању, валутна питања је лако решити. Али, узаман ће се донети ма какви закони о томе ако се државни буџет стално салдира дефицитом и ако се више дугује него што се прима, валута ће се пореметити и неће се моћи регулисати… Треба радити на томе да се узроци који изазивају и одржавају поремећеност валуте уклоне, па ће се и она сама довести у равнотежу…”

Сличну оцену изнео и је и Управни одбор НБ Краљевине СХС 1922. године, у чијем извештају, између осталог, пише да су „вештачки начини подизања курса једне монете осуђени на неуспех и они су ефемерни, а наш динар ће тек моћи стално да се поправи кад се доведу у ред државне финансије, кад буџет државни не буде имао дефицита, кад се радиност увећа у свим правцима, кад се трговина уреди и кад се на свим пољима уведе штедња”.

Није згорег подсетити и на чињеницу да је чак и у најтежим годинама Првог светског рата, чувајући своју валуту од ерозије, држава Србија избегла да инфлаторно финансира трошкове ратовања. Захваљујући помоћи савезника и залагању народног богатства, што значи да је сваки трошак имао покриће у злату, сребру, инозајмовима и у акредитивима савезника, у време рата није издата ниједна новчаница без покрића, тако да је Србија крај војевања дочекала с здравим динаром, покривеним златом и девизама чак 87,3 одсто!

Према томе, очување курса и монетарне стабилности неинфлаторним пуњењем буџета и финансирањем расхода је не само неопходно већ је и могуће. Лекција је др Лазе Пачуа.