ЕСАД ЏУЏЕВИЋ

За сваког цивилизованог човека постоје два света места, за Бошњаке посебно, то су џамија и бирачко место. На једном се човек обраћа молитвом Богу а на другом изражава своју слободну политичку вољу. Рекао сам посебно за Бошњаке јер су и њихова вера и њихова слободна политичка воља под знаком питања неких стотину последњих година. Нажалост, оба ова света места оскрнављена су на протеклим локалним изборима у Новом Пазару.

Историја политичког плурализма код нас је веома дуга и богата. Политичке странке центра и десно од центра јесу нешто што карактерише нашу политичку сцену готово од њеног настанка а странке лево од центра, односно социјалдемократске партије, увек су биле у изразитој мањини. Насиље као социопатолошки феномен је опет нешто што је карактеристика која прати готово читав наш политички живот.

Санџачки Бошњаци у првој Југославији формирали су своју политичку партију Џемијет већ на почетку постојања те државне заједнице. Џемијет је на првим парламентарним изборима 1920. године покупила готово све гласове бошњачког становништва и постала веома утицајан политички фактор, не само у Санџаку већ и у читавој држави. Због тога је убрзо била угушена а касније јој је био забрањен политички рад. На свим каснијим парламентарним и локалним изборима санџачки Бошњаци су били објективно приморани да се опредељују између српских политичких странака. Када би "погрешили" приликом свог избора приређивани су им инциденти и добијали би бруталне батине од жандара. За такву своју политику власт је увек имала алиби и подршку у Исламској заједници. Тај монопол и такву врсту "кохабитације" са властима у Београду очајнички покушава да реинкарнира актуелни муфтија у Новом Пазару.

Деведесетих година прошлог столећа, обновом политичког плурализма у нашој земљи, и санџачки Бошњаци формирају своје политичке странке. Данас у Санџаку делује десетак бошњачких политичких странака, углавном насталих из Странке демократске акције Санџака. До октобарских демократских промена и рушења режима Слободана Милошевића функционери и активисти СДА Санџака били су објекат масовног терора од стране Милошевићеве тајне и јавне полиције. И сам аутор ових редака био је једанаест пута хапшен и притваран.

Насиље као механизам у борби за постизање политичких циљева увек је било моћно средство за одвраћање одређене политичке или националне заједнице да одустане од својих примарних политичких циљева и интереса а истовремено да се стварају или појачавају одређене предрасуде или стереотипи. Тако и актуелно присуство насиља у политичком животу у Санџаку јесте заправо настојање неких домаћих и међународних фактора да санџачке Бошњаке, који су кренули врло утемељеним и озбиљним корацима у процесу интеграције у све државне и друштвене структуре у овој земљи, одврати од тих циљева, да их "забави о свом јаду" како се то овде каже. Најбољи начин за постизање тих циљева јесте наметање одређених политичких лидера који упорно немају упориште у овдашњем бирачком телу или пак штетном и опасном политизацијом верске заједнице и њеним нецивилизованим покушајима уплитања у политичи живот.

Наравно, сличне тенденције и елементе насиља у политици имамо и на Истоку и на Западу. Политичка култура, као огроман и сталан процес размене, подложна је изменама у складу са променама политичког система. Наравно, конкретни (конфликтни) политички догађаји, као на пример расцепи, сукоби, политичке кризе могу да доведу до бржих измена одређених страна политичке културе које вуку прогресу или стагнацији. Политичка култура у демократској заједници, држави, може да буде консензусна и конфликтна.

У складу са његовом теоријом потребно је различите интересе хармонизовати у оквиру једног заступничког органа какво је у овом случају Бошњачко национално веће. Када ће то политички и други актери у Санџаку и шире схватити, показаће ваљда ће време и једна нова политичка култура која ће се изродити из ових актуелних сукоба.

Народни посланик и председник Извршног одбора Бошњачког националног већа