Са кригле на чашу

Српско тржиште пива, на коме се тиска десет пивара са око 3.700 запослених, ни по чему се не разликује од околних, па чак ни од највећих. Понуда је велика, али потрошња полако, али сигурно опада. Када ће се зауставити, то нико не зна, али, према речима директора Удружења пивара Србије Миодрага Максимовића, стрепња мути пословне изгледе домаћих пивара.

У првих шест месеци ове године на тржишту је продато и попијено 2,3 милиона хектолитара пива. Страним купцима (претежно у Босни и Херцеговини) продато је 414,7 хиљада хектолитара. Кад се све сабере и одузме, за пола године потрошено је око 2,7 милиона хектолитара, или 12,8 одсто мање него лане у исто време.

Максимовић каже да је ситуација таква, јер је економска криза учинила своје – пиво се сркуће. На ту чињеницу ваља додати и доста хладно време у првим месецима ове године, али и „врео” порески туш државе. Акцизе су повећане са 12 на 15 динара по литру. Из пивара у државни буџет по свим основама слије се годишње више од 100 милиона евра. Максимовић се нада да држава неће поново посегнути за вишим порезима и акцизама, јер би то и за њу било контрапродуктивно.

– Сва наша, али и инострана истраживања доказују да потрошња пива расте са спољном температуром, али опада чим пређе неку границу од 33 до 35 степени Целзијуса. Шта ће друго полугодиште показати, тек ће се видети, али наше процене указују да се општа тржишна ситуација с пивом неће много побољшати чак ни идуће године. Биће добро ако потрошња не опадне више од осам процената – каже Максимовић и додаје да се пиваре веома труде да маркетиншким потезима отупе оштрицу кризе, али то им за сада не помаже много.

Србија је, поготово после убрзане приватизације пивара након 2003. постала тржиште на коме послују све највеће и најпознатије светске пиваре, али и земља која је у највећој мери сачувала своје брендове. Максимовић, као најбољи пример, истиче пиваре у Апатину и Челареву. Оне су одржале, па чак и знатно унапредиле, своје робне марке „јелен” и „лав”.

Остали су, тврди наш саговорник, поделили судбину својих фабрика – опала им је производња, а некадашње познате марке постале су локални бренд. То се, рецимо, догодило јагодинском „брки”, ваљевском, нишком, вршачком пиву. Нажалост, ту судбину је доживео и БИП. Поједине пиваре, које је недавно преузео велики „Хајнекен” (МБ „Родић” – Нови Сад, панчевачка и зајечарска пивара) које сада раде под именом Уједињене српске пиваре, имају другачију судбину. Тако се некадашњи панчевачки „вајферт” пуни у Новом Саду. А зрењанинска, бечејска и панчевачка пивара не раде.

Максимовић истиче да су наши потрошачи веома верни домаћим маркама пива. О томе сведочи податак да је у првих шест месеци у земљу допремљено свега пет хиљада хектолитара увозног пива.

Понуда је, ипак, веома богата јер иностране компаније, које су до сада уложиле у ову нашу индустрију више од 600 милиона евра, допремају своје познате брендове као допуну домаћем асортиману.

С. Костић