Љубавне сцене нису баук

Глумица Ана Франић остварила је запажене улоге у позоришту, у ТВ серијама, као и у филмовима „Диши дубоко” и „На лепом плавом Дунаву”. Запажено глумачко остварење имала је и у драми „Генерална проба самоубиства”, рађеној  по тексту Душана Ковачевића.

У разговору за „Политику” Ана говори о лику безимене девојке који тумачи, као и о начинима на које се њена јунакиња сналази у мушком свету.

Добитница награде „Фипресци” отворено прича и о томе зашто је њој мање непријатно да снима провокативне филмске сцене, него да ради са људима са којима нема заједнички језик и исту уметничку естетику.  

Шта симболизује лик безимене девојке коју играте у Ковачевићевој драми?

У најновијој Ковачевићевој драми играм једини женски лик, девојку која се сналази у „мушком” свету у коме влада беспоштедна борба за идеале, најчешће и за голи живот. Користећи се оним што јој је природа дала када ју је створила као жену, сналази се моја девојка, та девојчица која је намерно остављена без имена да би указала на читав буљук сличних њој. Помало наивна, зна да ипак мора да чува своју главу када осети да можда губи тло под ногама. Ако треба, заложиће она своје тело, јер шта је тело, шта је чедност, шта је поштење у односу на све шарене целофане који примамљиво сијају. Препознатљиво, признаћете. 

Често сте у филмовима тумачили улоге жена и девојака које западају у контроверзне ситуације. Било је ту лезбијки, продавачица љубави… Да ли лако прихватате такве улоге, или је за обнажене сцене потребан јак уметнички разлог?

Контроверзне ситуације у којима су се те девојке затицале за мене као глумицу представљале су изазов. Љубавне сцене никада нисам доживљавала као баук, већ као неминовност у послу који сам изабрала. Уколико верујем партнеру, редитељу и уколико се све уклапа у оно што ја интимно осећам као естетику, онда су дани када снимам „голишаве” сцене потпуно исте температуре као и сви остали.

Да ли Вам је непријатно када снимате еротске, провокативне сцене у филмовима?

Да будем искрена, највећу непријатност на сцени или пред камерама осећам онда када не верујем у то што радим, а то је осећање које се преноси на целу екипу као зараза. Када сматрам да посао у коме учествујем нема смисла, непријатно ми је да изговорим „Добар дан”. Сцене никада не делим на љубавне или озбиљне, већ их искључиво доживљавам као добре или лоше.

Како размишљате о девојкама које у данашње време прихватају различите врсте непристојних понуда како би себи обезбедиле статус у друштву или професији?

Као друштво увек се изнова бавимо последицама уместо узроцима. Шта очекивати од генерације која је имала погрешне узоре и моделе понашања. Док су нас учили да се до успеха долази мукотрпним радом, а ми у то могли да се уверимо посматрајући људе око себе, данашњој младежи се сервирају инстант рецепти који подсећају на бајку о Пепељуги – све је блиставо али кратко траје. Девојке треба да знају да после поноћи остаје само једна стара бундева. У данашње време је најтеже „укључити” мозак. Од људи се свакодневно тражи, боље рећи захтева, да престанемо да мислимо својом главом, да не маштамо, да не осећамо. А када нема памети, маште и радозналости, онда звезда водиља многим девојкама постаје крема против целулита. Тада ни непристојне понуде не представљају никакав проблем.

Да ли сматрате да је за мушкарце проблем или ипак привилегија када поред себе имају успешну и пословно остварену жену?

Сматрам да ниједном мушкарцу не смета успешна, насмејана и задовољна жена. Напротив. Имати такву жену поред себе сигурно је привилегија. Оно што одбија мушкарце јесте женски порив да мењају улоге које су им природно намењене. Жене су постале грубе, све теже уочавају разлику између самосвести и самодовољности. Имају потребу да се према мушкарцима понашају као према себи равнима. А, заправо, жена треба чешће да буде жена и да око себе шири арому недокучивости и недостижности.

Све више људи је емотивно само, без партнера. Због чега су се границе за ступање у брак помериле?

Ако је некада било природно да се бракови склапају пре двадесете, јер су околности у којима су млади одрастали то наметале, данас је то неизводљиво. Поготово ако се узме у обзир да девојке студирају, усавршавају се и чак годинама после тога трагају за запослењем. Ако томе придодамо и материјалну ситуацију већине младог света, постаје јасно зашто се границе за ступање у брак и стварање породице све више померају. Међутим, године нису гаранција зрелости, и свакоме треба оставити простор за такве одлуке.

На основу чега процењујете људе? Шта за Вас значи појам пријатељства?

Пријатеље никада нисам бирала, увек сам их осећала. Дешавало ми се да оманем у процени, али нисам дозвољавала да ми лоша искуства пољуљају веру у људе. Пријатеља немам много. Пријатељство је радост, опуштање, то је и ћутање, разумевање, смех. Оно је, што је најважније, међусобно допуњавање.

Шта сматрате најважнијим што сте понели из своје матичне породице, а које је највредније искуство или сазнање до кога сте дошли сами?

Одрасла сам у складној породици, што ми је омогућило да кроз живот идем са чврстим темељима. Од рођења ми је усађен осећај одговорности. Одговорна према себи, према другима, према послу, према свему чега се латим. Временом сам, ипак, научила да је потребно бити и макар мало неодговоран, јер велика брижност може да се окрене против човека. Претерана одговорност носи тешко бреме превеликих очекивања од самога себе. А живот, сведоци смо, није нешто што се може у сваком тренутку предвидети.