Живку се траг губи у Русији

Породица Живка Филиповића, возача камиона из Инђије, последњи пут га је чула у фебруару 1999. године када је покушао да ступи у контакт са својом сестром. Он се, са још неколико колега давне 1991. године упутио у Русију где је радио као камионџија за грађевинске фирме из ове земље, из Украјине и Казахстана. Нестанак Живка Филиповића биће тема вечерашње емисије „Потрага” која се емитује сваког петка од 21 час на ТВ Б92.

– Звао је непосредно пред бомбардовање. Како нисам била код куће, на телефон се јавила моја свекрва која ми је рекла да му је глас био дрхтав и да је био изузетно нервозан. Стекла је утисак да га неко пожурује, док је он непрекидно понављао „Где је Тања?”, тражећи мене. Замолила га је да позове касније, али се више никада нисмо чули – каже Татјана Јагодић, Филиповићева сестра.

Филиповић је, како каже његова породица, у Русију отишао због накупљених проблема код куће, жеље за већом зарадом, али и да би се склонио из средине која му више није пријала. Што званично, што незванично, венчавао се укупно 13 пута, а према речима његовог брата, почели су да му прете и мужеви његових бивших жена.

– Проблеми су били све већи, а новца све мање. Један од мужева је чак хтео да га убије, али сам га ја сачувао – каже Јовица Филиповић, брат несталог.

Из једног од претходних бракова, Филиповић има сина, а из најдуже, осмогодишње везе кћерку. Последњи пут је видела оца када јој је било девет година, односно пред његов полазак у Русију.

– Ставио ме је у крило, пољубио и рекао да мора да иде и да не зна да ли ћемо се више видети. Нисам га схватала озбиљно, јер је често говорио сличне ствари, али испоставило се да се заиста после тога више нисмо видели – присећа се Љубица Прибановић, Живкова кћерка.

– Стално ме је водио са собом. Ставио би ме на бицикл и возио где год је ишао. Све о његовом каснијем животу знам само из прича, јер сам прешла да живим код мајке која ми је бранила да се виђам са њим. Знам да је био велики боем, да је волео жене, али без обзира на то желим да чујем и његову страну приче. Јако бих волела да га нађем и да ми каже зашто није са мном и због чега је отишао. Чак и ако је крив за све, волела бих да то чујем лично од њега – објашњава Прибановићева.

Филиповићева породица не може ни да претпостави шта се догодило са њим, јер приликом ретких јављања из Русије није причао о својим пословима. Стално их је уверавао да је све у реду и да „све иде својим током”.

– У том Казахстану се свашта дешава. Можда му је неко подметнуо дрогу да је превози, па је сад негде заточен. Онда помислим да би и из затвора могао да се јави. Једино што ми улива наду да је још увек жив је његов оптимизам којим је увек зрачио – каже сестра несталог Филиповића.

Занимљиво је да породица није пријавила нестанак полицији. Мислили су да има неки разлог због кога им се не јавља, а и очекивали су да би им људи са којима је отишао у Русију јавили да се нешто догодило. Због тога су покушавали да га пронађу на друге начине.

– Био сам у руској амбасади где сам оставио фотографије и податке о њему. Иако су ми тад рекли да ће ми јавити уколико нешто сазнају, ни до данас нису звали. Распитивали смо се и преко пријатеља и свих који би могли нешто да знају, али безуспешно – каже брат Јовица Филиповић.

Породица је, преко пријатељице из Украјине поставила Живков профил на руски сајт који се бави успостављањем изгубљених контаката, али још увек нису добили никакав одговор.

Живко Филиповић висок је 185 центиметара, има црну косу и смеђе очи. На подлактици има истетовирано срце прободено стрелом, с уписаним датумом одласка у војску, а испод врата има ожиљак од давне операције. У Инђији га, кажу, памте као човека који је волео „лепо да се носи”, а најчешће је носио бела одела.