Панк је поткрадао андерграунд стрипове

Продавачице хекланих шустикли поређане дуж излога галерије ФЛУ у Кнез Михаиловој улици чувају жестоке „Рамонсе” који нас гледају са платна Владимира Марковског. Мало пропињање на прсте омогућава да се на истом месту између осталих боље види и аутопортрет с гитаром Уроша Ђурића, „Свирка” Милутина Јованчића, стерилне бочице у раду „Ван Мог” Зорана Маринковића, скулптуре трубе Ивана Бона (музичар групе „Мистејк, Мистејк”), ноћне фотографије блока 45 Жолта Ковача...

Обједињени под називом „Темпо, темпо“, ови радови део су изложбе која је окупила 13 ликовних уметника, истовремено музичара познатих домаћих састава, кроз пресек генерација – од Александра Цветковића („Силуете”) до Ненада Марића („Краљ Чачка”) и Милице Ружичић („Круелас”). Према концепту Јелене Спаић, на изложби је до 11. августа могуће видети и радове Ђилета Марковића („Плаћеници”, „Супернаут”), Данијела Ковача („Јарболи”, „Јесења соната”), Недима Хаџиахметовића („Ирфан Муертес”), Бојана Слачале (Studgart on line).

Глобални феномен да су визуелни уметници свој израз често паралелно налазили у музици, илуструју и примери попут састава Ганг оф Фоур чији сви чланови имају уметничко образовање, Кита Ричардса, Ерика Клептона, Ника Кејва, Рона Вуда...

„Историјски гледано и Вислер и Кандински су хтели да ослободе сликарство представљачке улоге и упориште у томе им је била музика која нема директно представљачку улогу. Резултат је била апстракција. И Џексон Полок је немогућ без џеза. Ако је џез донео ослобађање инструмената од функционалне пратње, Полоково решење је било да поништи композицију. Дакле, нема доминанте у слици. Све је доминантно и ништа није доминантно, као што је у џезу све соло инструмент и нико није соло инструмент”, каже Срђан Ђиле Марковић.

Колико год сликарство и музика деловали као две неспојиве уметности, њихова симбиоза темељи се на заједничким појмовима као што су ритам, композиција, темпо, форма, одјек, покрет.

Београдски Факултет ликовних уметности и клуб Академија, који је осамдесетих година прошлог века био међу десет најбољих у Европи, одиграли су важну улогу у афирмацији урбаног сензибилитета и космополитског духа Београда.

Клуб и галерија били су отворени за уметничке експерименте и неговање разноврсних музичких и сликарских стилова.

„Клуб Академије је имао пуно утицаја на наше бављење музиком. Проводили смо време на том месту где је увек било неких дешавања, а андерграунд атмосфера била је веома значајна за нашу генерацију. Да није било тог клуба не знам да ли бих се окренуо музици. Било је то време свињских полутки и стајања у реду за било шта, па и за добијање термина у некој галерији где су конкурисали и људи који су имали другачији интерес. Тада сам се склонио, повукао пред поплавом оних који су имали амбицију да преко ноћи постану богати и познати. Окренуо сам се музици  на коју се одразило и оно што радим као ликовни уметник. Можда је требало да се неко у овој држави забрине над таквим стањем”, каже Милутин Јованчић Мита (Блок аут).

„Рупа је била велико стециште креативних потенцијала доколице, њен циљ је био забава, а средства многострука. Она је неодвојива од поимања ноћног живота осамдесетих. Сама чињеница да су клуб водили студенти ФЛУ више говори о утицајима који је ова групација имала на окружење. Важно је истаћи с културолошког аспекта да је ово први клуб у граду у коме је геј популација нашла безбедно окриље. Били су прихваћени као конститутивни део сцене”, каже Урош Ђурић („Урбана герила”) који је на изложби „Темпо, Темпо”, поред свог портрета са Иги Попом, представио и аутопортрет са гитаром где се у текстуалном делу спомиње и мајсторска класа др Раше Тодосијевића. Реч је о симболичном подсетнику да, као што каже Урош Ђурић, „од генерације концептуалаца па до данас, ФЛУ константно одбија да у званични програм укључи уметничку праксу својих, у интернационалним оквирима, најистакнутијих ђака и у томе успешно истрајава готово четири деценије”.

(/slika2)Спој музике и визуелног израза очигледан је и на омотима плоча некада, односно видео-спотовима данас.

„У време лонг-плеј плоча омоти су били велики па су се бендови највише трудили да нађу омоте који најбоље илуструју њихову музику. Слика и музика бране исту идеју. Ако је хипи покрет бранио идеју психоделичне сецесије и визуелно и инструментално, у панку имамо нови колективизам где је све жртвовано идеји колектива, па и то свирачко умеће. Визуелни идентитет панка је проблематичан. Доста су крали од андерграунд стрипова који су у ствари хипи тековина”, каже Ђиле Марковић.

О феномену сликара који се активно баве музиком уметници имају различит став. „Пре бих рекао да је феномен када се неко бави само једном врстом уметности, што би била страховита дисциплина”, сматра Милутин Јованчић. Данијел Ковач каже да је „најнормалнија ствар на свету да се човек ничим не ограничава и да се у свему окуша.

„Са друге стране, ако ти иде у једном медијуму изражавања, велика је вероватноћа да ће и други бити успешан. Поетика је изграђена, а постоји и искуство, па се много брже долази до резултата”, каже Ковач.

Уметник Зорана Маринковић (састав „Бјесови”) суштину сваког стваралачког чина објашњава „светим тројством за сликарство” који чине контраст, комплементарност и симетрија и које, како каже, важи за све остале врсте уметности.

„Мислим да је погрешно приступити том феномену кроз призму класичних подела на сликарство и музику. Рокенрол у себи спаја све облике уметничког изражавања – говор, сцену, музику, визуелност и његов крајњи исказ је вишеслојан. Интерпретирати га само кроз музику удаљава вас и формално и садржински од правог приступа тој проблематици”, каже Урош Ђурић, док Жолт Ковач (група „Јарболи”) сматра да „уметници имају потребу да буду популарни као музичке звезде, а поп звезде страшно воле да им се обраћају као уметницима”.