Милош Црњански се дивио животу

Није било никаквог полемичког разлога да Никола Бертолино („Црњански се дивио Франку”, 1. 8. 2009) шаржира свој текст јаким емотивним набојем. Он употребљава овакве речи: да га „оптужујем”, да сам „гневни критичар”, да су моји мотиви „инвективе”, да се „стидим”, да „фабрикујем аргумент”, да сам „лукав”, да хоћу да га „дискредитујем”, да је мој аргумент „јадан”(!!). Чему такве увредљиве и агресивне речи? Полемику не схватам као писање ad hominem, већ као покушај да се предмет расправе потпуније објасни и разуме. Моја мотивација за ову полемику била је искључиво сазнајна и надам се да то нећу морати да образлажем.

Реаговао сам на ставове које је Никола Бертолино изложио у разговору са новинаром Политике. Нипошто нисам био у обавези да пишем о његовој књизи Питања о Црњанском и о оценама из тог есеја. Иначе, тај текст сам запазио у зборнику Сербиа и Коментари за 1993/1995. (стр. 69–119). Изречени ставови су, по мом суду, дубоко спорни, без упоришта у појмовима и чињеницама, и отуда моја полемичка реакција.

Није Црњански светиња и табу тема. У стваралачкој култури тако нешто није могућно. У мојој књизи Политика и књижевност у делу М. Црњанског, коју користи Никола Бертолино као свој аргумент, критички су анализиране политичке и идеолошке идеје Црњанског, и утврђено да су његове оцене и ставови о бројним политичким догађајима и личностима били колебљиви, противречни, под јаким утицајем тренутних расположења и социјалних околности у којима се нашао. Али, то је један општи суд о Црњанском као политичком и идеолошком писцу, о квалитету његових погледа и мишљења, а сасвим је нешто друго када се на основу фрагмената, успутних бележака или једне (неколико) реченица доноси закључак о његовој идеолошкој и политичкој оријентацији. И у неким другим полемичким приликама, у којима се профилисао наш писац као реакционар, одлучно сам се супротстављао очајној индукцији. Николи Бертолину није непознато да су бројни друштвени и културни радници после 1945. године градили своје дипломатске и културно-политичке каријере на „утемељењу” Црњанског у фашистичку, националистичку, десничарску идеологију. Та идеолошка конструкција дуго је владала културним духовима комунистичког и социјалистичког естаблишмента али није било систематског сазнајног напора да се она оспори и одбаци. Српска култура је дуго живела са таквом неправедном оценом о свом великом писцу, и дошло је време да се у свакој прилици одбаци све оно што може да буде нека врста инерције или наставак стереотипа о Црњанском као политичком писцу и јавној личности. Нисам тврдио да Бертолино припада тој интелектуалној струји, али неке његове тврдње из разговора дале су повод да се реагује.

Да се укратко осврнем на неке наводе из његовог одговора. Око чега се ми споримо? Бертолино тврди да Црњански није био националиста у шовинистичком смислу речи, али указује на чињенице: 1) његову идентификацију са националистима на бојишту шпанског грађанског рата и одушевљење за Франка; 2) пријем код Хитлера и нацистичку расну политику. Дакле, према његовом мишљењу Црњански није био критичан према овим вођама и није био довољно објективан у својим новинским текстовима. У мом приступу овим питањима ради се о разумевању његове новинарске делатности и мишљења у Шпанији и Немачкој 1937. године.

Не може се интерпретирати став Црњанског о текућим догађајима на основу неколико реченица. У разумевање његове мисли о поменутим догађајима мора да се укључи друштвено-политички контекст конкретне ситуације у којој се нашао и новинарски начин мишљења и писања. Идеолошка и политичка слика писца, као и сваке друге стваралачке личности, биће искривљена уколико се концентришемо само на неке цитате из његових чланака. А Бертолино инсистира на цитатолошком приступу и то је предмет мог критичког осврта. Хитам да то и покажем. Шпански грађански рат. Црњански је извештавао као новинар а не као писац аналитичар или писац неке студије о том рату. Он је „дописник при Врховној команди генерала Франка”, дакле шаље га редакција и пише извештаје са лица места.

Када Бертолино истиче његово одушевљење за генерала Франка, онда треба рећи целу истину: „Сматрам да сам се и сувише одушевљавао за генерала Франка и да је време, по повратку из Шпаније, да обуздам своје одушевљење” („Зашто г. Франко хапси патриоте?”). Дакле, по повратку из Шпаније (ситуација – ЗА) и аутокорекција сопствене емоције (одушевљење – ЗА). Шта закључујемо? Промену емотивног става. А у наставку текста, он поводом хапшења Мануела Хедиље пише: „Али ја не могу да разумем ништа од једне Шпаније у којој помрчина прогута 48 патриота, без икаквог суда... то је Шпанија инквизиције и Шпанија убиства без суда”.

Овај текст је, иначе, парадигматичан за разликовање ситуационог и трајнијег става. У идеолошком опредељењу он симпатише идеју нације али она не прекорачује идеју права и установу суда. Ово је добар пример који нам може послужити као методолошко упутство у оцењивању идеолошког профила јавне личности. Није довољно да се укаже на идејни став неке личности него и на читав низ других вредносних и институционалних релација. Поред свих описа шпанског грађанског рата, најважнија је вредносна оцена Црњанског о том рату. Он не слави победника, нити куди поражене. Он пише. „Трагедија Билбао је завршена, али у мислима видим да још има толико шпанских трагедија. Где је Мадрид? Где је Валенција? Где је Барцелона?” (У освојеном Билбаоу, 30. 6. 1937)

Иста лоша индукција се понавља у тврдњи да се стидим да поменем поистовећење са националистима. Откуда мој стид!? Као што су се интернационалне бригаде поистовећивале са републиканцима, тако је и он био својим симпатијама на страни националиста. Тако је било некада, тако и данас. Људи се национално и интернационално идентификују.

Да додам и ово. Иако националиста, он, у улози новинара-интервјуисте, одушевљено пише о филозофу Мигелу де Унамуну који је био убеђени републиканац („Трагедија Мигуела де Унамуна”, Време, 28. мај 1937).

Хитлер. У навођењу кратке вести „Изјава г. Хитлера дописнику Времена” требало је напоменути да је Хитлер примио после националсоцијалистичког конгреса у Нирнбергу групу страних новинара, а не само Црњанског. Није ми јасно како сам превидео овај чланак када сам га уврстио у књигу Црњански о националсоцијализму, као и текст „Олимпијада у Берлину” који је такође потписан именом а не псеудонимом. Како Бертолино откива да је потписао први с поносом а други без поноса? То је добар пример коришћења непотребног детаља у заснивању основне тврдње.

О националсоцијализму само да поновим. Не може се од Црњанског тражити да има боље ставове од Краљевине Југославије, као ни од политика влада великих европских држава. Сви ти закони су били познати европским владама па су одржавале пријатељске односе са Хитлером. Ко у Европи није знао за Mein Kampf? Зар тај терет треба сручити на једног писца у новинарској и дипломатској улози? Уосталом, да не заборавимо и на Иву Андрића који је био амбасадор у Хитлеровој Немачкој 1941. године.

Најзад, о приређивању Путописа. Није ми познато како аргумент може бити јадан (!). Али ја нисам аргументовао већ сам само изнео претпоставку о разлозима изостављању неких путописа. То су текстови које је Црњански писао у континуитету и по својим жанровским одликама спадају у путописе. Тачно је да су готово сви његови текстови у структурном погледу, жанровски хибриди, да се преплићу путопис, репортажа, извештај, критички коментар, елементи есеја, историјске анализе, политички портрети. Али у овим текстовима претеже путописни жанр, а неки су изостали (претпостављам) јер су емотивно јако обојени националним заносом. Уосталом, и сам Бертолино наводи да је арбитрарно поступио као уредник Путописа.

На крају, нешто о вредновању научних и уметничких личности и њиховог дела. О зрелости једне културе највише говори начин заснивања судова о делима и личностима стваралачког наслеђа. Да ли се о њима суди на основу неких фрагмената и истргнутих реченица (текстова) или се ослонац за оцену тражи у целовитом опусу ствараоца? Црњански је написао, по слободној процени, око четири стотине некњижевних текстова (идејноисторијских, политичких, социјално-културних, полемичких...). Појединим реченицама и неким деловима из овог опуса може се свашта показати. Али, ако хоћемо да сазнамо шта је релативно трајан став а шта тренутни, ситуациони, условљен захтевима професије или пак производ душевних стања, онда морамо, у најмању руку, да будемо опрезни и да не изводимо лаке генерализације.

Да овде ставим своју тачку на полемику. Сматрам да су разјашњени и мотиви и предмет ове расправе. Њен значај за српско културно и књижевно наслеђе није без значаја. А о стилу и начину нека суди читалац.