Kако штитимо сопствене интересе

У тексту „’Набуко’ против ’Јужног тока’” (6. 8. 2009) Миша Ђурковић сликовито даје геостратешко тумачење позиционирања добављача гаса по Европи. Пошто je свака геостратешка идеја, која претендује да не остане само у подручју шпекулативног, праћена одговарајућим арсеналом оружја са бојевом муницијом, од изузетне важности је у анализама отићи и корак даље – ка дефинисању позиције Србије унутар тектонских промена на енергетској мапи Европе. У какве смо све игре уплетени, како се у њима сналазимо и какве последице то може произвести по дугорочну енергетску стабилност Србије? Јесмо ли свесни којом количином обмана је све то обавијено? Нарочито обмана које се дају препознати, али их се ипак не одричемо, јер разградња води ка рушењу кула од карата и помаљању непријатних истина.

Наша јавност се, на пример, силно ускомешала кад је „процурила” вест да ће седиште руско-српске фирме, која треба да управља делом „Јужног тока” кроз Србију, бити, ни мање ни више, него у Швајцарској (са свим припадајућим законским надлежностима и порезима). Уследиле су оправдавајуће изјаве како је то одлука руске стране као већинског акционара, против које ми не можемо, али за коју спремамо ефикасне зачкољице којима ћемо ублажити неповољне ефекте. А, већ раније смо, приликом потписивања „Основних услова за основни споразум о сарадњи”, прихватили клаузулу у којој се јасно каже да ће руска и српска страна формирати „заједничко предузеће према законима Швајцарске”! Зашто се онда тако силно „изненађујемо” и накнадно „смишљамо” мере којима ћемо заштитити наше интересе, ако не као последицу разоткривања једне од многобројних (само)обмана?

Познати руски консултант за енергетику Михаил Крутихин је својевремено изнео сумње у реалност изградње гасовода „Јужни ток”. Тврдио је да је тај пројекат сличан неким другим политичким идејама и да у догледној будућности „Гаспром” неће толико повећати производњу гаса да би му био потребан нови гасовод за транспорт у Европу. У ту изјаву се савршено уклапа и чињеница да за „Јужни ток” још увек није урађена студија изводљивости. Свако ко се бави озбиљним бизнисом зна да се разговори пре израде одговарајућих анализа (у овом случају: којом ће трасом ићи, колика је цена градње и какви су крајњи економски ефекти) могу записивати и потписивати под различитим називима, али да суштински немају тежину већу од обичног „писма о намерама”. Јужни ток је још увек само резервна футуристичка варијанта, која има додатни практични циљ да „плаши” украјинску (и европску) страну током преговора о новим условима транспорта кроз постојећи главни гасовод. И, што се тиче Србије, да поспеши куповину НИС-а. Чињеница је да за подухват звани „Јужни ток”, на име гаранција, до данас није положен ни један једини цент. А барата се са енормним сумама новца потребним за његову припрему и реализацију. Да ли је, при том, било ко са наше стране, било где и било кад, изашао у јавност са, бар, приближним износима новца којима је држава Србија обавезна да подржи један такав пројекат?

Код нас је све почело кад је продају НИС-а требало увити у што шаренији омот тзв. везаног посла. Поменути везани посао (НИС, гасовод, складиште) чинио се идеалним да ублажи критике због продаје НИС-а директном нагодбом, а не тендером. Посебно што је купцу НИС-а допуштено да у случају раскида уговора (до 2012.) купљене акције врати држави Србији и уложени новац узме назад, што представља заиста несвакидашњу могућност безболног изласка из посла. Јер, раскид уговора може бити обављен „без обзира на било шта што у овом уговору указује на супротно” и без накнадних потраживања „укључујући ту и захтев за компензацију по било ком основу” (значи и за до тад остварене профите). Најављено ослобађање од вишка запослених директно је везано за клаузулу о раскиду и биће својеврстан тест и за менаџмент и за синдикат НИС-а. Што се тиче подземног складишта гаса, у овом моменту није позната коначна верзија уговора о оснивању заједничког предузећа за ту делатност. Биће интересантно видети како је решен проблем заједничког улагања, односно, како ће бити материјализован очекивани власнички однос од 51 према 49 посто за руску страну. Још ће бити интересантније видети како је у пракси спроведена лимитирајућа клаузула из основног међудржавног споразума Србије и Руске Федерације, по којој право на коришћење подземног складишта гаса (и гасовода „Јужни ток”) припада „руским учесницима”. Значи, руским партнерима у новооснованим наменским предузећима, а не власницима тих предузећа сходно уделу у власништву.

Никад главни проблем није у томе шта све друга страна покушава да приграби за себе. Кључни проблем је увек у томе како ми штитимо сопствене интересе.

консултант за пословне ризике и кризе