СОВЈЕТИЗАЦИЈА АЈАТОЛАХА

Мајка Неде Аге Солтан, младе Иранке чију је агонију на техеранској улици и телевизијску смрт видео читав свет, тражи правду.

Мајка убијеног Сохраба Арабија не верује да ће власт провести истрагу о злоупотреби силе током крвавих нереда после јунских председничких избора за које опозициони реформисти и даље тврде да су лажирани. Суђење стотини оптужених за покушај „плишане револуције” по моделу Србије, Украјине или Грузије она назива „пародијом правде”.

Иман Мерати, водитељ државне телевизије, морао је да угаси блог после две хиљаде порука гледалаца разљућених „признањем” двојице ухапшених опозиционих лидера да су погрешили што су тврдили да је председник Махмуд Ахмадинежад покрао гласове.

Нобеловка Ширин Ебади захтева нове изборе. Неће их бити.

Седећи скрштених ногу и руку испод свог ајатолаха–заштитника, врховног вође Алија Хамнеија, Ахмадинежад је у понедељак мирно примио други председнички мандат не показујући спремност на велико помирење државе и милиона њених становника.

Нови-стари председник није узнемирен што су организатори званичне инаугурације у среду морали да на брзину позваним новим званицама попуњавају места оних који су бојкотовали свечаност: бивших председника Хашемија Рафсанџанија и Мохамеда Хатамија, рођака творца исламске револуције ајатолаха Хомеинија, пораженог кандидата реформиста Мир Хосеин Мусавија, који остаје при оптужби да су избори били „срамотна превара”.

Ахмадинежадова инаугурација је прва у 30 година Исламске Републике пропраћена протестимa. Поклич „Смрт диктатору” наговештава да ће се народ све више удаљавати од вођа којима не верује.

Исламској Републици прети да остане исламска, али све мање република која уме да реши унутрашње конфликте и уважи захтеве великог дела својих људи. Прети опасност, како упозорава Рафсанџани, да Иранци почну да губе веру у Исламску Републику

У праву је Хамнеи кад је Ахмадинежада упозорио да ће се суочити с „љутитом, рањеном опозицијом”. Председник је, не помињући тридесеторо убијених током протеста, узвратио обећањем да се неће толерисати „кршење закона и мешање”. Потом је пожурио да распусти Удружење иранских новинара чијих је 40 чланова је и даље у затвору.

Оштрина до бруталности чини да Ахмадинежад губи кредибилитет код многих Иранаца, укључујући и дела конзервативног естаблишмента.

Много је по Ирану уцвељених, али и бесних мајки, очева, браће, сестара чији су блиски повређени, отети и ухапшени, али је више разочараних који су и даље лојални принципима исламске револуције.

Одговор иранског режима подсећа ме на продукцију дисидената у совјетским временима. Репресија и неспремност режима на било какав дијалог правили су хероје слободе и храбрости од Сахарова и Солжењицина, али и од сасвим опскурних личности за које се никада не би чуло да нису били хапшени и прогањани.

На пример Мусави. Конзервативци на власти су од њега направили лидера иранских реформиста, вођу „зелене револуције”, иако је овај технократа много мање либералан од, рецимо, бившег председника Хатамија.

Само захваљујући тврдокорним шиитским теократама, омнипотентним револуционарним гардистима и подозривој милицији басиџа, Мусави је сада симбол борбе за Иран који би био спреман да се изнутра реформише и споља отвара.

Репресивни режими на крају се суочe с толико противника које су сами створили да више не могу да их ућуткају или победе. Сами себи потписују смртовницу.

Уколико режим у Техерану не пронађе формулу саживота с критичарима, опасно флертује с катастрофом коју многи споља прижељкују. Уколико се ослони на „лакшу опцију” па Револуционарној гарди и басиџима препусти да заврше посао с покретом за промене, свашта је могуће. Нека се само сете како су прошли шах Реза Пахлави и његова тајна полиција Савак.

Надам се да су ирански лидери негде у дубини душе свесни да је лако орвелијански оптуживати стране силе за подстицање нереда који остављају горак укус, али и да су свесни чињенице да велики број Иранаца – посебно две трећине млађе од 25 година – није задовољан.

У компликованом политичком систему једине теократске републике на свету, Врховни вођа има улогу арбитра. Од њега зависи да ли ће допустити да Ахмадинежад и даље прети штапом гардиста–пасдарана, или ће од председника тражити да јединство земље обнови шаргарепом промена и јачања институција које ће више учествовати у обликовању политичког живота.

Да су иранске институције функционисале како треба, Ахмадинежад би као председник, а Мусави као лидер опозиције данас били у много лагоднијој позицији. Баш као и седамдесет два милиона Иранаца којима је ајатолах Хомеини обећавао да ће сами обликовати будућност.

Највећа енигма није отклоњена: шта ће радити Хомеинијев наследник, ајатолах Хамнеи, кога један од покајника – поданички као у временима шахове диктатуре – описује као човека „чију мудрост и будно лидерство обезбеђују ноћне тајне између њега и Алаха”.

Сврставајући се на једну страну, ајатолах Хамнеи ризикује да сруши постојећи плурализам и Иран уведе у једнополарни систем. Што је сигуран пут да изгуби кредибилитет код доброг дела Иранаца. Остао би вођа, али све мање врховни.

Лоша вест је да је Хамнеи дубоко конзервативан. Добра вест је да наговештава спремност на баланс. Ахмадинежаду је показао чија је реч последња када се ради о кључним одлукама безбедности, унутрашње и спољне политике: протежеа је натерао да жртвује свог кандидата за потпредседника. На инаугурацији је говором тела Ахмадинежаду дао до знања да не жели да му овај пољуби руку.

Ахмадинежад нема претерано разлога да слави почетак другог мандата. Његова позиција далеко је од сигурне. Криза је и даље акутна, економија је анемична.

Американци одговор на понуду о дијалогу траже до септембра и све чешће је замењују причом о подизању санкција на виши степен и о разорним бомбама које би означиле крај иранских нуклеарних амбиција.

Покривени тамом да их снаге реда не открију, хиљаде становника Техерана сваке ноћи с кровова узвикују Алаху акбар – Бог је највећи. Упозоравајуће подсећање на дане када је пред налетом народне воље 1979. срушена Пахлавијева империја.

Развој догађаја у Ирану далеко је од драматичног расплета, али утишана тензија је потврда посебног стања духа који лидери могу да игноришу – на сопствени ризик.