Сунчање на обали Сене

Већ трећу седмицу 200 студената Србије путује државама ЕУ у организацији Европског покрета у Србији. Међу њима је и Наташа Томић, студент молекуларне биологије и физиологије на Биолошком факултету у Београду и извештач „Политике”

Париз, 7. августа – Ево нас у Паризу. Ово је убедљиво највећи град од свих у којима смо до сада били. Поређења ради, париски метро има 14 линија само испод градског дела и још четири које долазе из приградских насеља и градова, тако да овде практично постоји град испод града. Без обзира на број линија, сналажење у њему је изузетно лако. Ето, ми за шест дана нисмо ни једном залутали. Лоша ствар је што седмична карта за метро кошта 27 евра!

Е, сад... Шта прво видети у Паризу? Наш избор је прво била црква Светог Срца. Очекивали смо нешто лепо, али да је толико лепо заиста нисмо ни сањали. А тек панорама града, види се као на длану са тог места. Схватила сам зашто је то једно од омиљених места оних који обилазе Париз. Испред цркве су разни забављачи, који играју или изводе разне акробације, па онда пролазе кроз публику зарад неког евра. Све је то део чувеног Монмартра, боемског дела града.

Затим смо се упутили до Сене која пролази кроз сам центар града и сишли до саме реке. Ту нас је дочекала обала претворена у плажу. Додуше, у реци није дозвољено купање, али је дивно седети поред ње и на ћебету уживати у пикнику, обавезно са флашом вина. Баш тако уживају Парижани. Иначе, преко реке има небројено мостова, па град са више од десет милиона људи функционише без гужви.

Усред реке су два острва повезана мостом, и на једном се налази чувени Нотр Дам. На та два острва живе само веома богати и станова има мало, тако да, кад се неки од тих станова продаје, квадрат вреди тачно онолико колико продавац тражи.

Потпуно ми је јасно зашто је Париз центар моде – продавница има на сваком кораку – и оних скупих, и оних изузетно повољних. Како су сад летње распродаје ствари се могу наћи скоро за џабе. Има још само једна ствар која је овде јефтина – а то су мали привесци за кључеве у облику Ајфелове куле, али само код Сенегалаца који их продају на улицама.

Све друго је за наше услове прескупо. Примера ради, сендвичи коштају од четири евра и више, а ако коштају мање – немојте их јести. Еспресо са млеком је око пет евра, а у главним улицама нисмо смели ни да питамо колико кошта.

Боравак у Француској није права ствар без француске кухиње. Како смо моја другарица и ја биле гости код мог ујака и ујне, ујна се својски потрудила да пробамо све што је специфично за њихову кухињу и да ни једног момента не будемо гладне. Њихова храна је много лакша од наше, а и једу полако. Умеју да уживају у јелу, завршавајући га вином и сиревима.

Боравак код њих и кућна атмосфера допринела је да се овде осећамо другачије него у другим градовима и да много лакше прихватимо Париз. Цео париски комшилук је долазио да нас види. Сви су били јако фини и љубазни, а и ми смо брзо развили ефикасну тактику за разговор са Французима, пошто је познато да су тешки када је у питању причање на неком другом језику, а нарочито на енглеском. Тактика је врло једноставна, научи се неколико кључних речи: мерси – хвала, бонжур – добар дан, комон сава – како сте, наравно да одговор не разумете, али зато ставите најљубазнији осмех и врло брзо сви се сете бар нечега на енглеском.

Наравно, ишли смо до Ајфеловог торња. На жалост, када смо ми били тамо горњи спрат је био затворен због јаког ветра. Када сте већ дошли у Паризу морате ићи у Лувр, а када већ уђете у њега потребан вам је цео дан за само брзи обилазак најинтересантнијих поставки. Најзад смо могли уживо да видимо све оно што смо годинама гледали само на фотографијама у књигама историје. Највећа гужва је, погађате, око Мона Лизе, испред које непрекидно севају блицеви.

Последњег дана смо ишли и до краљевског замка Версај. Он је прилично удаљен од града и до њега се долази возом. Ред за куповину карата се чека по два сата, али смо га ми једноставно заобишли и ушли са студентским картицама. То су оне картице које су универзалне за студенте, без обзира на земљу студирања. Студенти из земаља Европске уније имају бесплатан улаз свуда, па када су нас на улазу питали да ли смо из Европе, ми смо само климнули главама, јер из Европе и јесмо.

Наташа Томић