Возови кaсне, службеници љубазни

На Главној железничкој станици Београд значајнијих преуређења одавно није било јер се чека њено пресељење у „Београд центар”, познатији као „Прокоп”. Градњу „Прокопа”, започету још 1997. године, а често у шали упоређивану са зидањем Скадра на Бојани, према речима Ненада Станисављевића, директора медија центра „Железница Србије”, сада успорава и светска економска криза. Завршетак радова зависи од прилива средстава, а у државном буџету нема довољно новца.

– Акционим планом за изградњу Коридора 10 у нову железничку станицу ове године треба уложити 27,3 милиона евра, од тога 19,13 за радове, а осам за враћање дуга досадашњем извођачу радова, „Енергопројекту”. Када ће новац стићи, не знам – каже Станисављевић.

У садашњој станичној згради, пред сезону одлазака на годишње одморе, поправљени су пултови у чекаоницама, постављене ограде за путнике који купују карте, замењена дотрајала расвета на целој станици и урађене још неке мање интервенције.

– Нове неонке побољшале су ноћно осветљење, а размишљамо и о томе да поставимо декоративне сијалице – рекао је Станисављевић.

Притужбе путника, према његовим речима, односе се само на кашњење возова, али не и на раднике железнице.

– Да би се избегла одступања од реда вожње потребна су велика улагања у инфраструктуру и возове.Дневно кроз станицу прође око 10.000 људи, а одавно нам се на запослене нико није пожалио – тврди Станисављевић.

Неколико странаца које смо затекли пред шалтерима за продају карата рекли су да на енглеском језику нису могли да се споразумеју са првим радником коме су се обратили, али их је он упутио на колегу који је успео да их услужи. Ненад Станисављевић објаснио је да су шалтерски радници у обавези да говоре бар један страни језик.

У надлежности „Железница Србије” више није ниједан тоалет. Преуређених десетак тоалета, у које спадају и по један за жене и мушкарце са инвалидитетом, како објашњава Станисављевић, прешли су у руке друштва за превенцију инвалидности и радно оспособљавање инвалида „Заштитна радионица”. Према речима Горана Тришића, запосленог у овом предузећу, коришћење тоалета наплаћује се по 20 динара.

– Све кабине перу се на пола сата – рекао је Тришић.

Биљана Винчић, путница која је чекала воз за Шид, као и још неки путници, ипак је одлучила да користи онај на Аутобуској станици и плати га 30 динара, јер верује да је уреднији.

О чистоћи остатка станице брине „Друштво за одржавање зграда”, некадашња „ћерка фирма” српских железница, која је пренета у власништво државе. Шине, осим клупа, путника, њихових кофера и понеког отпатка, окружује и безброј опушака.

– Када би ми канта или пепељара била при руци ја бих у њој гасила цигарете, али стварно ме мрзи да са торбама идем десет метара због тога. Бацим пикавац на шине или у жардинијеру – рекла је једна путница, чекајући воз за Беч, и додала да на западној станици у том граду на местима са ознаком „за пушаче” пиксли не недостаје. Чистачи Железничке станице кажу да су им једина препрека за држање станице беспрекорно чистом немар људи и то што су неки делови оронули. Безбедност људи у станичној згради и на перонима је, према речима Ненада Станисављевића, једна од највећих брига Железнице.

– Насамој станици налази се испостава МУП-а, чији припадници непрекидно обилазе објекат. Због тога крађе нису честе – каже Станисављевић и додаје да је важно да путници знају да уколико им је хитно потребан лекар могу да оду у амбуланту „Перон”.