Било тешко, а биће још теже

Србија је постала светски првак у ватерполу, али њен селектор Дејан Удовичић се не шепури због тога. Наравно, као сваки живи човек и он се радује успеху, и њега су понеле емоције, па је, после победе у финалу против Шпанаца (7:7, на пенале 7:6), скакао од среће и по ватерполо обичају завршио у води.

Али, поново је на земљи и то чврсто. И опет говори онако како је говорио и пре одласка у Рим:

– Ово је почетна станица. Наш циљ је злато на Олимпијским играма 2012. у Лондону.

Дакле, нити је оно пре Светског првенства било припремање изговора, нити је ово сада преувеличавање. Јер, ако неко треба да извуче корист од ове непредвиђене златне медаље онда је то управо селектор. На Скупштини ВСС, непосредно пре шампионата у Риму, председник савеза Велибор Совровић је без увијања рекао да је то прво такмичење после много година на које шаљемо нашу репрезентацију не очекујући од ње не само злато, него ни медаљу.

На срећу, из основе подмлађена репрезентација је савладала све препреке. Како оне које постављају противничке екипе, тако и оне које сами себи подмећемо, па до тога да сама са собом раскрсти да је кадра стићи и утећи и на страшноме месту постојати.

– Било је тешко, а биће још теже. Ми не можемо на миру да радимо и никада то нећемо моћи. И кад би све друго било идеално не да нам мира то што смо спортисти, што морамо изнова да се доказујемо, што не смемо да се успавамо – објашњава Дејан Удовичић.

Као селектор сениорске репрезентације добио је прилику да је води у тренутку када с њом, реално гледано, није имао шта да добије, а могао је да науди својој каријери. Није било нимало лако после одвајања Црне Горе да се са Србијом освоји Европско првенство и то у Београду 2006. Јесмо имали асове и зато се злато подразумевало, али, опет, није мачји кашаљ водити великане и попунити напуштена места у екипи, јер је репрезентација стварана без помишљања да ће преко ноћи бити преполовљена.

После тог злата уследило је „само” четврто место на свету 2007. у Мелбурну (бронзу су нам на пенале узели Шпанци, па ово у Риму дође као враћање с каматом), прошле године европско сребро у Малаги (пораз у финалу од Црне Горе) и олимпијска бронза у Пекингу (управо против тазе европског првака), иако смо играли без два стандардна репрезентативца (Шапић и Шефик), а ту може да се придода и Вања Удовичић, који је брзо добио три искључења.

Али, без злата код нас медаља није медаља.

– Чак и кад је златна она се некако потцењује. Кад Мађари постану олимпијски победници они су чудо од тима, кад Хрвати постану светски прваци онда су они светски тим, кад Црногорци буду европски шампиони свака им част... А кад ми освојимо прво место онда конкуренција није била јака, нисмо били доминантни, итд... – додаје Дејан Удовичић нове прилоге за наше добро познате нарави. – Ево, моји играчи постану прваци света, али нико да каже да и они треба да добију стан. Да не будем погрешно схваћен, мени је много драго што се цени кад неко постане светски првак, али и ватерполисти су светски прваци, па није у реду да за једне шампионе важи један приступ, а за друге други. То нам је проблем и у самој нашој организацији. Када је Партизан у финалу плеј-офа 2002. победио Јадран из Херцег-Новог са 7:0 то се брзо заборавило, као и да је Гак сјајно играо на тој утакмици.

Ми на наш данашњи спорт гледамо као да он има потенцијал који је имала она Југославија или СЦГ. У свим осталим стварима смо свесни да није као некад, да је неупоредиво теже, једино код наших репрезентација, па и клубова, то не видимо или, ко би га знао зашто, нећемо да видимо.

Кад кажемо да смо светски прваци то стављамо у исти кош са оним када је Југославија била шампион света 1986. у Мадриду или 1991. у Перту. А те репрезентације су биле састављене од ватерполиста из Србије, Хрватске и Црне Горе. И сада, када је то успех само Србије, титулу поистовећујемо с онима оствареним заједничким снагама.

– Не може жив организам да се посече и да већ сутра буде све у реду. Нешто може да се реши одмах, нешто кроз три месеца, а нешто никада. Ударили смо темеље не само до 2012, него до 2016. Можемо да будемо и десети, али не можемо да се вратимо на неке ненормалне ствари. Битно је да се успостави однос у коме се зна шта је шта. Није ово злато нико од нас освојио за себе. Оно нам је, наравно, веома важно, али остаје записано да је светски првак Србија, а не Дејан Удовичић, или Вања Удовичић, или Филип Филиповић... – износи своје ставове селектор Удовичић.

Можда је у целој бајци о походу на римско злато највредније за саме репрезентативце и стручни штаб што су до њега дошли преко најтежих супарника. Избацили су домаћина, па олимпијског победника, па светског првака и на крају и оног који их је победио на старту Светског првенства. Није им се испречио једино европски шампион, али није наша екипа крива што је он раније потопљен.

– Има разних начина да се буде први. Ми смо то постигли онако како смо постигли и ни са ким не треба да се упоређујемо. Такав приступ сам тражио од играча када смо се први пут окупили. Треба да поштујемо све претходне генерације, али не можемо да играмо како су играли они пре 30 година, нити можемо да играмо како је играла генерација пре ове – износи Дејан Удовичић темеље рада уграђене у титулу светског првака. – Не можемо да направимо стил игре какав је био раније. Од претходника треба да преузмемо све што је добро, а што можемо да применимо. Можда нисмо играли ништа екстра, можда ни Мађарска у Пекингу није играла ништа екстра, можда ни Италија на Светском првенству у фудбалу 1982. није играла ништа екстра, али су освојена прва места. Ни Манчестер јунајтед није исти као у доба Безбија и Бобија Чарлтона, али је опет велики Манчестер јунајтед. Играчи који су сада постали светски прваци су превазишли односе с негативном конотацијом, имали су поверење између себе и поверење у нас који их водимо. Успели смо добре ствари да искажемо, а лоше да сакријемо од противника. Видели смо шта треба да побољшамо, па нам предстоји да наставимо с радом. А конкуренција је много јача него раније – сад је ту чак десет екипа.

Дејан Удовичић одлично познаје ове играче, јер им је свима био тренер, што у Партизану, што у подмлатку репрезентације. Као селектор јуниора био је по два пута светски и европски првак и, практично, сада то исто наставља с њима у сениорској конкуренцији. После Рима му, како каже, неосвојени остају само олимпијске игре и куп шампиона с Партизаном.

Иван Цветковић

-----------------------------------------------------------

На Бањици има места за два „балона”

Базени су у овом тренутку вероватно највећи проблем наших водених спортова. Дејан Удовичић као привремено решење предлаже да се на Бањици поставе два „балона”, јер за оба отворена базена постоји систем за грејање.